PRONAĐI: Gde se nalazi tvoja srodna duša?
Dating > PRONAĐI: Gde se nalazi tvoja srodna duša?
Click here: ※ PRONAĐI: Gde se nalazi tvoja srodna duša? ※ ♥ PRONAĐI: Gde se nalazi tvoja srodna duša?
Euforija ne dotiče mačka. Neki su, često, trpljenjem odbijali pomenutog varalicu. Mi nećemo ni pokušavati da rečima objasnimo u čemu je suština ove treće vrste smirenja, jer bismo se samo uzalud trudili. Ponašanje uvijek ovisi o tome na što je naviknut um. Petica štapova je najavljivala šetnju kroz šumu? Onaj koji plače nad sobom, ne vidi plač, i pad, i grižu savesti kod drugog. A kada ona vlada, na svakom mestu, osim u grobu, bićeš izložen svakovrsnim opasnostima. Me preguntan aquellos que tenian mucho tiempo sin verme y empiezan a comentarme sobre el sin número de personas que se han descarriado y han fallado como queriendo decirme, ¿Si ellos lo han hecho porque razón tú no lo haces y te cuidas tanto?
Sveti Jovan Lestvičnik LESTVICA Drugo, ispravljeno izdanje Manastir Hilandar, 1997. Preveo sa starogrčkog Dimitrije Bogdanović Transliteracija 2007. Jer, ukoliko je proučimo, uverićemo se da sa sigurnošću vodi one koji je slede, čuvajući ih od svih nevolja koje vode u propast. Ona nam predstavlja jednu lestvicu koja polazi od zemaljskog i dostiže do nebeskog, otkrivajući Boga koji sedi na njenom vrhu. Nju je, čini mi se, video i Jakov koji je savladao i prevazišao strasti, u trenutku počinka na svom podvižničkom odru. Započnimo, dakle, molim vas, i mi za usrđem i verom ushođenje po ovoj mislenoj i nebeskoj lestvici, čiji početak sačinjava odricanje od zemaljskoga, a kraj sam Bog ljubavi. Sveti Jovan Lestvičnik 3 SADRŽAJ SADRŽAJ................................................................................................................................... UMRTVLJENJU DUŠE I SMRTI UMA PRE SMRTI TELA.... O LJUBAVI, NADI I VERI........ Obično se uzima da je rođen 525. Prema onome što o njemu piše monah Danilo, sveti Jovan je došao u Sinajski manastir kada je imao šes-naest godina. Sinajski manastir, od IX v. Manastir je ubrzo postao središte duhovnog života i stecište monaha iz Egipta i Palestine, pa čak i iz drugih, daljih zemalja. Tu dolazi i sveti Jovan, i živi pod rukovodstvom svetog starca Martirija sve do starčeve smrti, punih devetnaest godina. Tada se povlači u jednu pećinu u sinajskim vrletima, na mestu zvanom Tola, gde živi punih četrdeset godina u veoma strogom podvigu, i to prvo potpuno sam, a potom sa učenikom Mojsijem. Njegovi podvizi i svetost počinju da privlače ljude, monahe, koji dolaze radi saveta, utehe, isceljenja. Izgleda da se posle četrdeset godina provedenih u Toli vratio u manastir da nastavi sa opštežiteljnim podvigom, možda i na traženje braće. Tek, sigurno je da ga bratstvo Sinajskog manastira bira za igumana. Taj izbor se dogodio verovatno početkom 600. Koliko je sveti Jovan posle toga proveo na položaju igumana nije moguće utvrditi, ali se zna da ga je za života napustio, ustupivši ga rođenom bratu, Georgiju, i povukao se u svoju isposnicu u Toli, gde je verovatno i umro. Ako je tačno predanje da je umro u osamdeset trećoj godini starosti, onda bi godina njegove smrti mogla biti 608. Sveti Jovan je bio veoma obrazovan čovek. To se vidi iz njegovog dela Lestvice, u kome se može ustanoviti široko poznavanje ne samo svetootačke literature i Svetog Pisma, nego i klasične filosofije, pa čak i izvesnih laičkih nauka, kao npr. Pod opštim enciklopedijskim obrazovanjem u to doba se podrazumevalo temeljno poznavanje gramatike, poetike, retorike, filosofije, matematike i drugih disciplina. Njegovo ime bilo je poznato širom kulturnog sveta već za vreme njegovog života, što nedvosmisleno dokazuje njegova lična veza i prepiska sa rimskim papom, svetim Grigorijem Velikim, kao i mnogobrojne veze sa raznim podvižnicima i svetiteljima Bliskog Istoka. Na osnovu podataka u samoj Lestvici, može se zaključiti da je on i putovao, i obilazio čuvene centre, posebno u Egiptu, kao što su Kanop, Filaki Tamnica kod Aleksandrije i drugi. Koliko je bio cenjen kao duhovnik i posvećenik u božanske tajne, najbolje svedoči pismo svetog Jovana, igumana jednoga drugog sinajskog manastira, Raitu, udaljenog od manastira svete Ekaterine oko 30 km. Jovan Raitski moli da mu iguman sinajski napiše i pošalje jednu knjigu posvećenu monaškom životu, monaškoj filosofiji. Tako i nastaje Lestvica, ili Rajska Lestvica, glavno delo svetog Jovana, po kome on i nosi naziv Lestvičnik. To je spis sastavljen iz trideset pouka: kao što je potrebno da čovek proživi trideset godina od svog rođenja da bi postao zreo - po merilima onoga doba - tako je i monahu potrebno da prođe trideset stupnjeva u svome podvigu, da bi dostigao duhovno savršenstvo. Simvolički, Jakovljeva lestvica, koja stoji na zemlji a vrhom dotiče nebo, po kojoj se anđeli Božiji penju i silaze, i na čijem se vrhu nalazi sam Gospod - treba da označi čovekov put ka visinama božanskog savršenstva, vezu između zemlje i neba, put na kome čoveka prate anđeli Božiji i koji ima sasvim određen cilj: samoga Gospoda Boga. Monaški podvig treba da bude 7 put kojim se duša postupno oslobađa od zemaljskog i uzdiže ka nebeskom. Otuda simvolički naziv Lestvica. Uz Lestvicu, prepodobni Jovan Lestvičnik je, posebno za raitskog igumana, napisao spis pod nazivom Pouka pastiru, u kome se daju praktični saveti manastirskom starešini nastojatelju u pogledu duhovnog rukovođenja bratstvom. Osim toga, smatra se da je sveti Jovan napisao i komentare Jevanđelja po Mateju i Luki, kao i izvestan broj pisama monasima. Međutim, ti komentari i pisma su izgubljeni. Izgubljeno je i njegovo pismo svetom Grigoriju Velikom. Lestvicu, kao i Pouku pastiru, uz prepisku svetog Jovana sa Jovanom Raitskim, i ostale biografske spise o Lestvičniku, preveo sam sa grčkog originala objavljenog u Minjovoj Patrologiji RG. Prilikom prevođenja sam imao u vidu i izvesne postojeće prevode, kao: latinski, ruski, italijanski. Da bi se omogućilo lakše snalaženje, proveravanje ili citiranje prema originalu, crnim ciframa u zagradi obeležio sam brojeve kolumni u izdanju Minja. Dimitrije Bogdanović Beograd, 1961. Međutim, sasvim pouzdano znam u kome se gradu divni otac sada nalazi i gde se božanskom hranom časti. Jer, i on sada prebiva u gradu o kome na jednom mestu govori milozvučni Pavle, uskliknuvši: Naše je življenje na nebesima Fil. On primi nagradu dostojnu svoga znoja i počast za neumorni trud, dobivši večno nasleđe i pridruživši se za svagda onima čija noga stoji na 597 pravom putu Ps. Na koji način je ovaj čovek od krvi i mesa dostigao bestelesna bića, izložiću što je moguće jasnije. U svojoj šesnaestoj godini po duhovnom uzrastu, međutim, hiljadu godina star , blaženi predade sebe Velikom Svešteniku kao čistu i dobrovoljnu žrtvu. Telom se pope na Sinajsku a dušom na nebesku goru, u nameri, mislim, da mu baš to vidljivo mesto posluži kao najbolji putovođa ka nevidljivoj gori. Presekavši sramnu bestidnost tuđinovanjem, tim odličnim sredstvom da se uspostavi nadzor nad svojim strastima, on dostiže i duboko smirenoumlje, te već u samom početku podviga sasvim pametno progna varalicu samougađanja i samopouzdanja: pognuo je glavu i poverio se jednom odličnom ukrotitelju mladosti, kako bi, vođen njegovom sigurnom rukom, bez opasnosti prešao duboko more života. Tako je potpuno umrtvio sebe: imao je dušu kao bez razuma i bez volje, lišenu čak i prirodnog svojstva. Posle devetnaest godina, poslavši svog vaspitača nebeskom Caru kao nekog poslanika i zastupnika, on i sam izlazi na poprište bezmolvija, držeći u rukama molitve svog velikog oca kao oružje za razaranje neprijateljskih tvrđava. Pronašavši mesto zgodno za usamljeni podvig, udaljeno od 600 crkve oko pet stadija to mesto se zvaše Tola , provede četrdeset godina u istrajnim podvizima, svagda plamteći vatrenom ljubavlju Božijom. Ko može rečima da opiše i pripovedanjem da oda dostojno priznanje podvizima što ih je on tamo izveo! I kako da se otkrije svaki trud njegov, u tajnosti sejan! Ipak, makar i samo po nekim od glavnih podviga, moći ćemo dobiti izvesnu predstavu o svesvetom bogatstvu trisvetoga. Jeo je od svake vrste hrane koja se bez prigovora dopušta monasima, ali vrlo malo. Tim putem, kako mi izgleda, premudro slomi rog taštine i takvom uzdržljivošću suzbi Lišenu čak i prirodnog svojstva: prema starim komentatorima, misli se upravo na sposobnost volje hteti ovo ili ono. Usled potpune poslušnosti i samoodricanja, sveti Jovan kao da više nije imao ni prirodnu sposobnost htenja i biranja. Ove reči, dakle, ukazuju na najviši stepen samoodricanja up. Ilija Kritski vidi naročito smirenoumlje svetog Jovana u tome što se on, tako obrazovan i kulturan, predaje na vaspitanje prostom i neukom čoveku, i što je potom i sam živeo kao da nikakvog obrazovanja nije imao. Motiv za to Ilija Kritski nalazi u smirenoj misli svetog Jovana da je Bog izabrao ono što je u svetu ludo da posrami ono što je mudro col. Putem milostinje i oskudice u životnim potrebama, ovaj junak je hrabro izbegao obožavanje idola up. Podizao je dušu iz svakodnevne samrti i klonulosti,3 bockajući je sećanjem na smrt kao iglom. Klupče pristrašća i svakovrsnih čulnih uživanja razmotao je služeći se svetom tugom. Tiraniju gneva ubio je mačem poslušnosti već pre toga, a pijavicu paukolike taštine usmrtio je time što se retko javljao među ljudima, i još ređe govorio. A šta tek da se kaže o pobedi koju je taj divni posvećenik izvojevao nad osmom strašću,4 šta onda o najvećem stupnju očišćenja što ga je ovaj Veseleilo up. Bez poslušnosti se, naime, ne mogu pobediti đavo i družina njegova. Na koje mesto u ovome vencu da stavim izvor njegovih suza nešto što se ne sreće 601 tako često , čija skrivena radionica postoji još i sad: jedna vrlo mala peštera u podnožju planine, udaljena od njegove i svačije kelije taman toliko da se ne stvori povod za slavoljublje? No, ta pećina je bila bliska nebu po tužnim jaucima i dozivanju u pomoć, koji su se razlegali iz nje sa snagom koju obično ispolje oni što su probodeni mačem ili oni kojima usijanim žezlom bodu i vade oči. Predavao se snu isključivo toliko koliko je potrebno da priroda uma ne bude ozleđena nespavanjem. A pred spavanje bi se mnogo molio i sastavljao knjige: to mu beše jedinstveno sredstvo protiv uninija. Pa i sav život mu beše jedna neprekidna molitva i neizmerna ljubav prema Bogu. Posmatrajući Boga, danju i noću, u čistoti svoje svetosti kao u ogledalu, on nije hteo, ili, još tačnije rečeno, nije mogao da se zasiti. Povodeći se za njegovim primerom, neki monah Mojsije ga je uporno molio da ga primi za učenika i da ga upozna sa pravom filosofijom. Pokrenuo je čak i neke starce da odu velikome Jovanu. Зahvaljujući njihovim molbama Jovan pristade da ga primi. Jednoga dana Jovan naredi Mojsiju da ode u gradinu i tamo naspe zemlje koja bi bila zgodna za obdelavanje i negovanje povrća. Stigavši na određeno mesto, Mojsije vredno prionu na posao koji mu je zapoveđen. No, kada dođe podne i osvoji najveća pripeka tada beše mesec avgust , Mojsije se skloni u senku jednoga ogromnog kamena, leže i zaspa. A Gospod, koji neće ničim da ožalosti svoje sluge, po običaju svome preduhitri opasnost. I kada se predveče Mojsije vratio u keliju, upita ga Jovan, da mu se nije desilo štogod neočekivano i neprijatno. A Jovan, istinski smirenouman, ništa ne reče o svome viđenju, nego skrivenim uzdasima i silinom ljubavi slavljaše blagoga Boga. Beše on uzor vrline i lekar nevidljivih rana. Tako, na primer, jedan čovek, po imenu Isakije, snažno obuzet teškim demonom teloljublja i već klonuo duhom, priteče brzo ovome velikom podvižniku i otkri mu, jecajući, svoju strašnu borbu. O pobedi nad osmom strašću: misli se na gordost, koju je sveti Jovan pobedio dostignuvši najviši stupanj očišćenja od strasti, tj. Bestrašće se, međutim, postiže poslušnošću i dolaskom Svetog Duha u dušu Ilija Kritski, sholija u primedbi r, col. Veseleilo poslušnosti: Veseleilo je bio sin Urije i Marije, sestre Mojsijeve, iz plemena Judina , koga je Bog izabrao i obdario posebnim talentom da načini skiniju. Uzima se kao obrazac poslušnosti up. A bolesnik, osetivši da se izlečio, beše sav izvan sebe, pa zahvali i onome što se molio za njega i Onome koji ga je uslišio. Neki, pak, podbadani zavišću, nazvaše svetog Jovana brbljivcem i naklapalom. A on ih delom pouči, pokazavši svima da sve može u Hristu koji mu daje moć 605 Fil. Posle toga, u znak priznanja za sve njegove vrline, uzdigoše ga jednoglasno, i protiv njegove volje, kao nekog novojavljenog Mojsija, na položaj igumana u bratstvu. Postavivši sveću na svećnjak starešinstva, dobri birači ne pogrešiše: Jovanu to beše povod da se i sam približi gori Sinajskoj. Popevši se duhovnim lestvama, on uđe i u tajanstveno svetilište nevidljivog hrama, te u viđenju primi bogonapisano zakonodavstvo. Rečju Božijom otvori usta svoja i nadahnu se Duhom i reči počeše da naviru iz bogate riznice njegova srca. I dostiže kraj svog vidljivog života vodeći Izrailjce, monahe, razlikujući se od Mojsija samo po jednoj stvari: po tome što uđe u gornji Jerusalim. Jer, Mojsije, zbog čega - ne znam, nije ušao u donji Jerusalim. To svedoče mnogi koji se preko njega spasoše ili se još i sada spasavaju. Najbolji svedok njegove spasonosne mudrosti je onaj novi David. O istome avi Jovanu, igumanu Sinajske Gore, tj. Lestvičniku8 Ava Martirije dođe jednog dana sa avom Jovanom k velikom Anastasiju. I ko ga je postrigao? Drugom prilikom, opet, povede Jovana sa sobom njegov učitelj, ava Martirije, u posetu velikome Jovanu Savaitu, koji tad življaše u pustinji Guda. Kada ih vide, starac ustade, nali vode i opra noge avi Jovanu, pa ga poljubi u ruku. Avi Martiriju, pak, ne opra noge. Pa i ava Stratigije, na dan kada je ava Jovan postrižen u njegovoj dvadesetoj godini, proreče da će postati velika zvezda. Onoga dana kada je ava Jovan postao naš iguman okupilo se negde oko šest stotina gostiju. Dok su oni sedeli i jeli, ava Jovan spazi nekog čoveka kratke kose, odevena na Nije ušao u donji Jerusalim : obično se misli da je to posledica Mojsijevog maloverja, što ga je ispoljio kad mu je Gospod naredio da izvede vodu iz stene jednim udarom štapa up. Kada se narod raziđe i sluge sedoše da jedu, potražiše onoga što je sve obilazio i izdavao naredbe, ali ga ne nađoše. Kada je jednom u palestinskoj oblasti nastala suša, na molbu tamošnjih stanovnika pomoli se ava Jovan i pade obilna kiša. Nije ni neverovatno: Jer će Gospod učiniti po želji onih koji ga se boje, i uslišiće molitvu njihovu Ps. Molio sam se stalno da ti mene ispratiš: jer, ja nisam ni sposoban da bez tebe upravljam manastirom, o, moj gospodine! A eto, sada ja tebe ispraćam!... Tako se i zbilo: posle deset meseci ode i Georgije Gospodu. Pošto je nama, ubogima, poznata tvoja u Gospodu neprotivrečiva u svemu i svakom vrlinom ukrašena poslušnost, naročito u onome u čemu treba da se umnoži talanat što ti ga Bog dade, rešili smo da ti pišemo, makar koliko uboge i jadne bile naše reči, imajući na umu ono što je rečeno: Upitaj oca svoga, i objasniće ti; starije tvoje, i reći će ti Pon. Stoga te, kruno vrlina, ovim pismom molimo kao zajedničkog oca sviju nas i učitelja najboljeg, po svemu starijeg u podvižništvu i duhovnoj mudrosti, da nama neukima pošalješ ono što si video u bogoviđenju kao drevni Mojsije, na istoj toj gori, i da kao bogonapisane tablice sastaviš jednu dragocenu knjigu i pošalješ je nama, radi pouke novog Izrailja, koji tek što je izišao iz duhovnog Egipta i prešao more svetskog života. I kao što si na moru, uz pomoć Božiju, bogonadahnutim jezikom svojim umesto palicom načinio čudo, tako i sada ne prezri našu molbu, nego bez oklevanja napiši razgovetno sve što je potrebno za monaški život i što u Gospodu odgovara našem spa senju, jer si istinski veliki učitelj svih koji su izabrali anđelski život. Ti dobro znaš, sveti oče, da nam je to tuđe i da ono što o tebi ovde kažemo govore i svi ostali. Stoga se nadamo u Gospodu da ćemo brzo primiti i celivati tvoje skupocene reči, napisane u knjizi koju očekujemo i koja će svim pravim sledbenicima Hristovim poslužiti kao pouzdani vodič i kao lestvica koja se pruža sve do nebeskih dveri i uznosi one koji žele da dođu do neba, da bi, čitavi i neozleđeni, slobodno prošli mimo duhova zla, i upravitelja tame, i gospodara u vazduhu. Jer, ako je Jakov, jedan običan pastir, imao tako strašno viđenje na lestvici, koliko tek pastir duhovnih ovaca može delima i istinom pokazati svima ne samo viđenje nego i nepogrešivo uzlaženje ka Bogu! Budi mi zdrav u Gospodu, časni oče! Jovan pozdravlja Jovana Primio sam tvoje cenjeno pismo, dostojno tvog uzvišenog i bestrasnog života, i tvog čistog i smirenog srca, koje si poslao nama ništima i ubogima u vrlinama, pismo koje u stvari 12 predstavlja naredbu i zapovest koja prevazilazi naše moći. Зaista, tebi, samo tebi i tvojoj svetoj duši priliči da reč pouke i opomene tražiš od nas, koji smo toliko neupućeni i neuki, kako u reči tako i u delu. Tvoja svetost nam uvek služi za primer smirenoumlja. Uostalom, reći ću i ja sada: kada ne bismo strepili od velike opasnosti kojoj bismo se izložili zbacujući sa sebe jaram svete poslušnosti, majke svih vrlina, ne bismo se tako nerazborito upustili u ono što je iznad naših sposobnosti. Trebalo bi, divni oče, kada se već raspituješ o tim stvarima, trebalo bi da se o njima obavestiš kod onih koji ih dobro poznaju. Jer, mi se još nalazimo u razredu onih koji su tek pošli u školu. Ali, pošto bogonosni oci naši, posvećeni u tajne istinitog saznanja, uče da se poslušnost sastoji u tome što se bez dvoumljenja pokoravamo starijima i onda kada nam narede nešto što prevazilazi naše snage, i mi prezresmo svoju nesposobnost, pa se pobožno i smerno prihvatismo posla, u strahu da ne zaslužimo večnu smrt zbog neposlušnosti, a ne zbog toga što bismo mislili da to tebi nešto koristi ili da ćemo time objasniti nešto što bi ti, sveti oče, znao 628 manje od nas. Uveren sam, naime, ne samo ja već, mislim, i svi koji zdrav razum imaju, da je oko tvoga razuma čisto od svega zemljanog i da ga ne zamračuje nikakva strast, te da bez ikakve smetnje upire pogled u božansku svetlost i obasjava se njome. Pokrenut tako na poslušanje, pristupih izvršenju tvoga presvetog naloga sa strahom ali i iz ljubavi, kao pametan poslušnik i nekorisni sluga plemenitog živopisca. Pri svome oskudnom znanju i mucavom izražavanju jednoliko napisah žive reči samo mastilom. Tebi, pak, načalniče i predvodniče učitelja, prepuštam da ukrasiš i razjasniš ovu knjigu, te da, kao izvršitelj božanskih tablica i zakona duhovnog, dopuniš ono što nedostaje. I ne šaljem ja tebi ovaj naš rad sačuvaj Bože, to bi bio znak krajnje ludosti! Po njihovim molitvama, kao i tvojim, rađa se u nama neka nada koja pokriva naše neznanje, te razapinjemo jedro na brodu našega pera i krmu naše reči predajemo u ruke našem dobrom satrudniku, sa molbom: ako nekome u ovome delu išta bude od koristi, neka plod toga pripiše, kao pametan, našem plemenitom učitelju. A nama neka izmoli od Boga nagradu za dobru volju našu, ne gledajući na ono što je napisano jer je zaista loše i puno svakog neznanja , nego uzimajući u obzir raspoloženje s kojim se poduhvatismo, kao što je nagradio i udovicu za leptu od srca prinetu. Gospod uzvraća nagradom ne prema količini darova i prinosa, nego po veličini žrtve srazmerno našim mogućnostima. O ODRICANJU I ODVAJANJU OD SUJETNOG ŽIVOTA 632 Naš Bog i Car, dobar, predobar i svedobar kada se govori slugama Božijim, naime, s Bogom treba i započeti stvorio je sva slovesna bića i obdario ih dostojanstvom slobode. Jedni su, zato, prijatelji Njegovi, a drugi istinske sluge, neki su mu sluge nekorisne, drugi su se sasvim otuđili, a neki su mu protivnici iako mu ništa ne mogu. Prijatelji Božiji, kako to mi u svojoj ograničenosti smatramo, čestiti oče, jesu u stvari duhovna i bestelesna bića oko Njega. Istinske sluge jesu svi koji su neumorno i oduševljeno činili i uvek čine samo ono što je po Njegovoj volji. Beskorisne sluge su oni što se smatraju krštenima, a zavet sa krštenja nisu ispunili kako treba. Otuđeni, pak, od Boga i neprijatelji Božiji, mislimo, jesu oni što u Boga ne veruju ili oni što veruju krivo. Bogoborci su, pak, oni koji ne samo što su sami prekršili i odbacili zapovest Gospodnju već se svom snagom bore i protiv onih koji je izvršuju. Svaka od spomenutih vrsta iziskuje posebnu i prigodnu knjigu. No, nama neučenima u ovom slučaju ne bi moglo koristiti izlaganje o tome. Hajde, stoga, požurimo sad, pružimo pokorno i bez pogovora svoju nedostojnu ruku k istinskim slugama Božijim što nas svojim naredbama pobožno primoraše i ljubazno prisiliše da pišemo, od njihova znanja pozajmimo trsku za pisanje, umočimo je u tamno mastilo svetlog smirenoumlja, pa je onda kao na neku hartiju 633 ili bolje - kao na duhovnu tablicu spustimo na njihovo uglađeno i čisto srce. Zapisujući božanske reči kao da božansko seme sejemo, počnemo ovako: 633 Bog je život i spas svih koji su obdareni slobodom: vernih i nevernih, pravednih i nepravednih, pobožnih i bezbožnih, bestrasnih i strasnih, monaha i svetovnjaka, pametnih i glupih, zdravih i bolesnih, mladih i starih, kao što su za svakog bez razlike - svetlost, sunce, vazduh. Bog ne gleda ko je ko Rim. Bezbožnik je smrtno biće koje ima razum, a svojevoljno beži od pravog života, te za svog Tvorca, koji večno postoji, misli da ne postoji. Prestupnik je onaj što zakon Božiji tumači po svom zloumlju i smatra da veruje, i pored toga što je obuzet bogoprotivnim mišljenjem. Hrišćanin je sušta slika Hristova, koliko je moguće čoveku, u rečima, delima i misli, sa pravom i nepogrešnom verom u Svetu Trojicu. Bogoljubac je onaj koji učestvuje u svemu što je prirodno i bezgrešno, i koji ne propušta da prema svojim mogućnostima čini dobra dela. Uzdržljivac je onaj koji se posred iskušenja, zamki i meteža upinje iz sve snage da podaržava Onoga koji je daleko od svega toga. Monah je čovek koji se drži samo Božijih zapovesti i reči, u svako vreme, na svakom mestu, u svakom poslu. Biti monah znači neprestano primoravati prirodu i neumorno bdeti nad svojim čulima. Monah ima posvećeno telo, očišćena usta i prosvećen um. Monah je prebolna duša, stalno obuzeta sećanjem na smrt, bilo da bdi ili da spava. Odvajanje od sveta jeste hotimična mržnja na ono što ljudi u svetu hvale, i poricanje prirode radi postignuća onog što je natprirodno. Ako se nijednim od spomenutih ciljeva nisu rukovodili, njihovo je napuštanje sveta besmisleno. Samo, i u tom slučaju, dobri naš Sudija očekuje da vidi kakav će biti kraj njihovog životnog puta. Ko napusti svet da bi sa sebe zbacio breme grehova, neka se ugleda na one što sede na groblju van grada, i neka ne zaustavlja vrele i gorke svoje suze, ni nečujni lelek srca, dok i 14 sam ne ugleda Isusa gde dolazi da odvali stenu okorelosti sa srca i oslobodi um od veza grehova - kao što je Lazara oslobodio up. Svima nama što hoćemo da izađemo iz Egipta i pobegnemo od faraona, bezuslovno je potreban neki Mojsije, posrednik po Bogu između nas i Boga, koji bi, revnosan u 636 delanju i sagledavanju, za nas pružao ruke k Bogu, kako bismo pod njegovim vođstvom prešli more grehova i Amalika strasti naterali u bekstvo. Jer, oni koji su izašli iz Egipta dobili su za vođu Mojsija, a oni što pobegoše iz Sodoma imađahu anđela up. Prvi liče na ljude koji se prepuštaju nezi lekara da bi izlečili bolesti svoje duše: to su oni što izađoše iz Egipta. A drugi liče na ljude koji žarko žele da svuku sa sebe nečistotu gadnoga tela: zato im je i potreban anđeo, ili, da tako kažem, pomoćnik ravan anđelu. Ukoliko su nam teže rane, utoliko nam je potrebniji vešt lekar. Ljudima koji su se poduhvatili da se sa telom popnu na nebo, potreban je zaista krajnji napor, praćen bezgraničnom patnjom naročito u početku njihovog odricanja , dok se slastoljubiva naša narav i neosetljivo srce pomoću pravoga plača ne pretvore u bogoljublje i čistotu. Jer, kajanje, duboko kajanje, i velika, nevidljiva gorčina su neizbežni u ovom poduhvatu, a najviše onima koji žive površno, sve dok naš um, to besno i halapljivo pseto, kroz prostotu, duboku krotost i marljivi trud ne postane budan stražar čistote. No, budimo hrabri, svi strasni i nemoćni, i nepokolebljivom verom, kao desnicom, prinesimo i priznajmo Hristu nemoć i slabost svoje duše. On će nam neizostavno pomoći čak i više nego što zaslužujemo, samo ako se neprestano držimo dubokog smirenoumlja. Neka znaju svi koji pristupaju ovom divnom, surovom i teskobnom, ali i lakom podvigu, da su došli da se bace u oganj - ukoliko samo žele da se oganj duhovni useli u njih. Zato neka svaki ispita sebe, pa tek onda neka jede od hleba monaškog života, umešanog sa gorkim zeljem, i pije iz čaše ispunjene suzama, da se ne bi borio na sopstvenu osudu. Kad se ni svaki kršteni ne spasava - ostalo je bolje da prećutim!... Oni koji započinju ovaj podvig, da bi postavili siguran temelj, treba svega da se odreknu, treba sve da prezru, sve da ismeju, sve da odbace. Čvrst, trostruki i trostubni temelj čine: bezazlenost, post i celomudrenost. Sva deca u Hristu neka počinju sa ovim vrlinama, uzevši za primer pravu decu: u deci nema nimalo zla. Neće se kod njih nikada naći pokvarenost, ni glad nezajažljiva, ni trbuh nenasiti, ni telo raspaljeno pohotom. Uostalom, možda se te strasti razvijaju sa čovekovim uzrastom, raspirujući u nama oganj. Zaista je mrsko, a i opasno, da rvač malakše tek što je stupio u borbu, jer će svako u tome videti predznak njegovog poraza. U svakom slučaju, odlučan početak biće nam od koristi i kad potom nastupi malaksalost: hrabru dušu, sustalu u podvigu, podstiče sećanje na prvobitnu revnost kao 637 bodilo. Neki su se, zahvaljujući tome, često podizali. Kada duša, izdajući samu sebe, izgubi blaženu i milu toplinu, neka brižljivo ispita iz kakvog uzroka se je lišila, pa neka svom snagom i revnošću nastoji da ga otkloni. Tu toplinu je nemoguće vratiti kroz druga vrata osim kroz ona na koja je i izašla. Čovek koji se odrekao sveta pokrenut strahom, liči na upaljeni tamjan, koji najpre zamiriše a potom završi dimom. Onaj, pak, koji je to učinio radi nagrade, podseća na mlinski žrvanj koji se svagda jednoliko okreće. A čovek koji iz božanske ljubavi napušta svet, odmah I Amalika strasti naterali u bekstvo: omiljeno poređenje sa događajima iz biblijske istorije, u vezi izlaska Jevreja iz Egipta. Sve je u alegoriji: Egipat je ovaj svet, faraon je đavo, Mojsije - duhovnik, Crveno More - more grehova u koje smo ogrezli, Amalik, tj. Najzad, čak i u samom dizanju ruku Mojsija, sveti Jovan vidi sliku molitvenog podviga duhovnika, zahvaljujući kome naša duša pobeđuje strasti i savlađuje sve prepreke, kao nekada izabrani narod Božiji up. On, pak, kao da je u neku šumu bačen, za tren oka izraste u ogromnu buktinju. Ima ljudi koji grade na kamenom temelju; drugi, bez ikakva temelja, na goloj zemlji podižu stubove; a ima i takvih kojima se, pošto propešače jedan mali deo puta, zagreju žile i zglobovi, te hitrije koračaju. Ko je pametan, razumeće simvoličnu pouku. Inače, kako smo kratka veka, moglo bi se desiti da za dan smrti ostanemo bez ikakva ploda, te da skončamo od gladi. Ugodimo Gospodu kao što vojnici ugađaju caru: od samog stupanja u vojnu službu traži se od nas da savesno služimo. Bojmo se Gospoda makar onoliko koliko se plašimo od zveri. Videh ljude koji su krenuli u pljačku, ne bojeći se Boga; a kad su na tome mestu čuli lavež pasa - odmah se vratiše. Ono što strah od Boga nije mogao da učini, učinio je strah od zveri. Zavolimo Gospoda makar onoliko koliko volimo svoje prijatelje. Često sam viđao ljude koji su Boga uvredili i nimalo se zbog toga nisu sekirali; a kada su ti ljudi nekom sitnicom uvredili svoje prijatelje - upotrebili su sva sredstva, domišljali se na svaki način, sve trpeli, za sve se izvinjavali, i lično, i preko rođaka, i poklonima - samo da bi obnovili prvobitnu ljubav. U samim počecima podviga odricanja od sveta, vrline se, svakako, stiču trudom i mukom. Napredujući dalje, postajemo neosetljivi za teškoće, ili ih osećamo još samo malo. A kada revnost potpuno obuzme i osvoji našu telesnu prirodu, vrline već stičemo potpuno prožeti radošću, čežnjom i božanskim plamenom. Koliko su za pohvalu oni ljudi koji odmah u početku radosno i svesrdno izvršavaju zapovesti Božije, toliko su jadni oni koji čitav svoj vek provedoše u podvigu izvršavajući zapovesti - ali još sa mukom. Ni odricanja koja su prouzrokovana spoljnim okolnostima nisu za potcenjivanje i osudu. Znam za neke koji su se, bežeći, neočekivano sreli s carem, priključili se njegovoj sviti, ušli u dvorac i bili posađeni za carsku trpezu. Videh seme, slučajno palo u zemlju, kako donosi napredan i obilan rod. Razume se, mogućno je i obrnuto. Video sam i čoveka koji je došao u bolnicu po nekakvom drugom poslu, a ne da se leči; međutim, bio je osvojen ljubaznošću lekara, spao mu je 640 mrak sa očiju, te se zadržao na lečenju. Tako je ono što se nekima desilo protiv njihove volje, vredelo i značilo više nego ono što drugi hotimično čine. Niko ne bi trebalo da se naziva nedostojnim monaškog poziva, pod izgovorom da ima mnogo teških grehova, i potcenjujući sebe zbog slastoljubivosti, izmišljajući izgovore za grehe up. Gde je mnogo gnoja, tamo je potrebno zamašno lečenje, da bi se uklonila nečistota. Zdravi ne dopadaju bolnice. Kad bi nas ovozemaljski car pozvao, u nameri da nas primi u svoju ličnu službu, mi ne bismo oklevali, ne bismo se izgovarali, nego bismo spremno ostavili sve i pohitali mu u susret. Pazimo, zato da, po svojoj lenosti i lakomislenosti, ne odbijemo poziv kada nas Car nad carevima, Gospodar nad gospodarima i Bog nad bogovima pozove u ovaj nebeski čin, te da na Velikom sudu ne ostanemo bez opravdanja. Može ići i čovek koji je sputan lancima svetskih poslova i briga, ali teško; i oni kojima su noge okovane često moraju hodati, ali se stalno spotiču i zadobijaju rane. Neoženjen čovek, Razumeće simvoličku pouku: to se odnosi na one koji se odriču sveta. Oni koji grade na kamenom temelju, jesu oni koji stupe u opštežiće, i brzo dostignu velike vrline, ali bez podviga poslušnosti duhovnom ocu; njčma se cela zgrada vrlina lako sruši, jer su neiskusni i bez duhovnog rukovodioca, te ne umeju održati ono što postignu. Oni koji na goloj zemlji bez ikakva temelja podižu stubove, jesu oni koji se odmah po odricanju od sveta odaju otšelničkom pustinjačkom načinu života, u kome brzo propadaju, jer nisu postavili temelj u vidu poslušnosti i sličnih podviga. Sholiju Ilije Kritskog, 17, sol. A oženjeni liči na roba kome su i ruke i noge okovane. Ne pravite se važni ni pred kim. Budite milosrdni prema sirotinji. Tuđe se žene ne dotičite: neka vam bude dovoljna vaša. Krenimo sa radošću i strahom Božijim na ovaj divni podvig, ne plašeći se naših neprijatelja. Jer, oni, mada nevidljivi, pažljivo posmatraju lice naše duše. Kad vide da se promenilo od straha, oni se još žešće okomljuju na nas, jer opažaju, lukavi, da smo se prepali. Spremimo se hrabro za borbu s njima: niko ne sme da se suprotstavi onome koji se svojski bori. Gospod je po svome promislu olakšao početnicima takvu borbu, da se u samom početku ne bi vratili u svet. Zato se svagda radujte u Gospodu, sve sluge Božije, pošto se u tome vidi prvi znak ljubavi Gospodnje prema nama, kao i to da nas je On sam pozvao. Uostalom, zna se da Bog čini i ovako: kad vidi odvažnu dušu, On je odmah uvodi u bitku, jer želi da je brzo uvenča slavom. Sakrio je Gospod od onih u svetu neugodnost ovog poprišta iako je to, u stvari, ugodnost. Kad bi se znalo za to, niko se ne bi odrekao od sveta. Usrdno posvećuj Hristu napore svoje mladosti, pa ćeš se u starosti radovati bogatstvu dobrote. Ono što se u mladosti stekne, krepi i teši iznemogle od starosti. Pregnimo, momci sa oduševljenjem, i živimo trezvoumno, jer je trenutak smrti neizvestan. Zaista zle i opake, prepredene i podmukle, moćne i budne, bestelesne i nevidljive neprijatelje imamo; neprijatelje kojima je vatra u rukama i koji žele da spale hram Božiji upravo onim ognjem koji u njemu gori. Naročito u naše vreme, teško da će se naći neko ko bi se rešio da umrtvi svoje telo, mada se po neko i lišava obilne i ukusne hrane. Demon u tom slučaju hoće da već stupanje naše na podvig načini mlitavim i površnim, računajući da će kraj biti kao i početak. Oni koji su rešili da ozbiljno služe Hristu, pre svega treba da se postaraju kako bi uz pomoć duhovnih otaca i na osnovu svog sopstvenog saznanja izabrali sebi odgovarajuće mesto, način podviga i zanimanje. Nije za svakog opštežiće, naročito ne za one koji su skloni slastoljublju, niti je za svakog isposnica, jer isposnički usamljeni život sadrži mnogo povoda za gnev. Svaki treba da razmisli koji mu način života najbolje odgovara. Na tri najglavnije vrste podviga svodi se čitav monaški život: na podvižničko napuštanje sveta i samoću, na podvig bezmolvija s jednim ili najviše sa dvojicom, i najzad, na trpeljivo življenje u opštežiću. Ne skreći, kaže Eklisijast, ni na desno ni na levo Prič. I stvarno, srednji od spomenutih puteva mnogima odgovara. Teško usamljenome, kaže Eklisijast, jer nema nikoga od ljudi da ga podigne kada padne 644 u uninije, ili pospanost, ili lenost, ili očajanje Ekl. A gde su dva ili tri sabrana u ime moje, onde sam ija među njima, reče Gospod Mt. Koji je monah, onda, veran i pametan? Onaj koji je sačuvao svoju vatrenost, i koji svakoga dana, do kraja svog života, nije propuštao da doda plamen na plamen, žar na žar, revnost na revnost, i čežnji za Bogom bogočežnjivost. Baš onim ognjem koji u njemu gori: plamenom svojih sopstvenih strasti, i to strasti koje se korene u raznim telesnim nagonima, kao što su nagon ishrane glad i polni nagon požuda up. Dodatak ruskom prevodu iz 1891. O BESPRISTRAŠĆU 653 Čovek koji odista voli Gospoda i stvarno ište buduće Carstvo, čovek koji zaista pati zbog svojih grehova i koga su stvarno ispunile misli o muci i Sudu večnom, čovek koji ozbiljno strahuje pri pomisli na svoju smrt - više nije u stanju da vodi računa o imovini, novcu i slavi ovoga sveta, o roditeljima, prijateljima, braći, niti o bilo čemu zemaljskom. Prestavši sasvim da se brine o tome, omrznuvši svaku pomisao na to, pa čak i svoje sopstveno telo, slobodan od svega, bezbrižan, on odvažno ide za Hristom i stalno gleda u nebo, od njega očekujući pomoć, po rečima svetoga: Pripila se duša moja uz Tebe Ps. Za nas je najveća sramota da mislimo na nešto što nam u času nevolje, tj. To je baš ono što reče Gospod: osvrtati se za sobom, i ne biti dostojnim Carstva nebeskog Lk. Gospod naš zna da mi, početnici, lako padnemo, i da se, živeći i sretajući se sa svetovnjacima, lako vraćamo u svet. Zato je onome što mu reče - Dopusti mi najpre da odem i ukopam oca svoga, odgovorio: Ostavi, neka mrtvi ukopavaju svoje mrtve Mt. Cilj je, pak, naših neprijatelja, da nas putem lažne smirenosti vrate u svet, ili, ako ostanemo u monaštvu, da nas survaju u očajanje. Jedna je stvar, kada se oni što žive u svetu omalovažavaju iz uobraženosti; no sasvim je drugo, misliti o njima loše pošto smo već otišli od njih, kako bi se izbeglo očajanje i stekla spasonosna nada. Da čujemo, zato, što je Gospod rekao mladiću koji je skoro sve zapovesti izvršio: Još ti jedno nedostaje da prodaš sve i razdaš siromasima Lk. Tome mladiću bogatstvo nije nimalo smetalo da pristupi krštenju, te nema osnova kad neki misle da mu je radi njega Gospod naredio da proda bogatstvo. Nama, pak, monasima, neka takvo svedočanstvo posluži kao najbolji dokaz najveće slave našeg poziva. Treba ispitati, zbog čega ljudi koji žive u svetu i prebivaju u bdenju i postu, u naporu i zlopaćenju, ne nastavljaju sa svojim pređašnjim podvigom, patvorenim i lažnim, kada napuste svet i stupe u monaštvo, tj. Video sam mnoge i vrlo različite izdanke vrlina koje su takvi ljudi zasadili u svetu, zalivali prljavom vodom taštine, okopavali razmetanjem i đubrili gnojivom pohvala, kako su se brzo osušili, presađeni u zemlju pustu, gde svetovnjaci nemaju pristupa, bez smrdljive vode sujete. Nažalost, tako je: biljke kojima treba takva vlaga ne mogu donositi ploda na suhom, bezvodnom tlu monaštva. A ko je ostao privržen bilo čemu vidljivom, još se od tuge nije izbavio. Kako i da se ne rastuži - kada se lišio onoga što mu je toliko priraslo za srce! U svemu treba da se držimo trezvoumlja. Ipak, u odnosu na to mi treba naročito da budemo razboriti. Video sam u svetu mnoge ljude koji su se zahvaljajući brigama, mnogobrojnim obavezama i nespavanju, spasli od besnila sopstvenog tela. Stupivši, međutim, u monaštvo, oslobođeni od svih pređašnjih briga i dužnosti, oni su se na najžalosniji način, kretnjama tela, prljali. Pripazimo, da se ne nađemo u zabludi govoreći kako idemo uzanim i tesnim putem, dok, u stvari, hodimo po širokom i prostranom putu. Uzani put se prepoznaje po morenju stomaka, svenoćnom stajanju, ograničenom uzimanju vode, oskudevanju u hlebu, očišćavajućem piću sramote, podsmeha, 657 poruge i grdnje, odsecanju svojih prohteva, trpljenju uvreda, podnošenju prezira bez roptanja; prepoznaje se po tome - ako se ne srdiš kada te klevetaju, ako se ne ljutiš kada te ponižavaju, ako si smiren kada te osuđuju. Blago onima što idu putem koji je ovde pokazan, jer je njihovo Carstvo nebesko! Niko neće ući u nebesku ložnicu uvenčan slavom, ako se ne odrekne prvim, i drugim, i trećim odricanjem. Mislim na odricanje, prvo, od svih stvari, ljudi, roditelja; drugo, od svoje volje; i treće, od uobraženosti koja prati poslušnost. Iziđite od njih i odvojte se, i nečistote sveta ne dotičite se, govori Gospod Is. Jer, ko je od njih ikada učinio kakvo čudo? Ko je od njih mrtve vaskrsnuo? Sve su to trofeji monaha, koje svet ne može da primi. Kada bi mogao - čemu onda podvig, čemu odlaženje iz sveta?! Kada demoni po odricanju našem od sveta započnu da raspaljuju naše srce uspomenom na roditelje i braću našu, pripremimo se za borbu molitvom, i raspalimo u sebi sećanje na večni oganj, da bismo sećanjem na njega ugasili vatru našeg srca, zapaljenu u nevreme. Potpuno se vara onaj koji misli da nije privržen ni prema čemu - a rastuži mu se srce kada nešto izgubi. Kad mladi, skloni telesnoj ljubavi i oblapornosti, zažele da stupe u monaštvo, treba da se uče trezvoumlju i pažnji, i da se, koliko god više mogu, klone svake naslade i svakoga zla, da im potonje ne bude gore od prvog. U luci se može naći spasenje, ali i propast. To dobro znaju oni koji plove po duhovnom moru. Žalostan je to prizor, kada u samoj luci pretrpi brodolom onaj koji se sa pučine već bio spasao. Ko je uspeo da je dostigne, neka nastavi da trči po lestvici ugledajući se na Lota, a ne na ženu njegovu. O TUĐINOVANJU 664 Tuđinovanje je nepovratno napuštanje svega u našem zavičaju što se suprotstavlja našoj težnji da dostignemo cilj pobožnosti. To je skromno ponašanje, skrivena mudrost, pamet koja ne trubi o sebi, sakriven život, nevidljiv cilj, nemo razmišljanje, skromnost u prohtevima, žudnja za mučenjem, podloga bogočežnjivosti, obilje ljubavi, poricanje taštine, dubina ćutanja. Ljubitelje Gospodnje u početku obično stalno, bez prekida, kao neki božanstveni plamen, obuzima i misao da se udalje od svojih radi života u oskudici i teskobi. Ta misao naročito podstiče ljubitelje takvoga dobra. Međutim, taj podvig zahteva veliku obazrivost, ma koliko inače bio velik i dostojan pohvale. Jer, nije svako tuđinovanje dobro, pogotovu ne ono koje je učinjeno u trenutnom raspoloženju. Ako je svaki prorok bez časti u svome zavičaju, kako veli Gospod Mt. Jer, tuđinovanje je odvajanje od svega da bi se misli načinile nerazdvojnim od Boga. Tuđinovanje je ljubitelj i delatelj nenasitog plača. Tuđinuje onaj koji izbegava svaku vezu sa svojima ili drugima. Hitajući ka tuđinovanju, ne čekaj na duše koje vole svet, jer lopov dolazi neočekivano: mnogi koji su pokušali da spasu sa sobom mlake i kolebljive, propali su i sami zajedno sa njima, kada se, pored njih, plamen njihove revnosti tokom vremena ugasio. Osetiš li u sebi plamen, trči! Ti ne znaš kada će se on ugasiti i ostaviti te u mraku. Nećemo svi odgovarati za spasenje drugih. Božanstveni apostol kaže: Tako, dakle, braćo, svaki će od nas dati Bogu odgovor za sebe Rim. Udaljavajući se od sveta, pričuvaj se slastoljubivog demona skitanja: tuđinovanje mu pruža priliku da nas kuša. Divna je stvar - bespristrašće; tuđinovanje je njegova majka. Kada se udaljiš od sveta radi Gospoda, ne treba više da održavaš veze sa njim, kako ne bi ispalo da se potucaš radi zadovoljenja svojih strasti. Kad si se odvojio od 665 sveta, ne dotiči ga se više, jer se strasti lako vraćaju. Eva je protiv svoje volje isterana iz raja, a monah dobrovoljno napušta svoj zavičaj. Ona bi da ponovo okusi od drveta neposlušnosti, a ovaj bi se neminovno podvrgao iskušenju od srodnika po telu. Beži od prilike za greh kao od biča: plod koji se ne vidi - toliko se i ne želi. Nemoj zaboravljati da ovi lukavi lopovi primenjuju i ovo sredstvo da nas odvrate od tuđinovanja: savetuju nam da se ne odvajamo od svetovnjaka, i kažu nam da ćemo zaslužiti veliku nagradu ako se budemo savladali i pored toga što gledamo žene. Ne treba ih poslušati, već raditi upravo obratno. Kad mi, po proteku izvesnog kraćeg ili dužeg vremena od kako smo napustili svoje, steknemo izvesnu malu pobožnost, umilnost, uzdržljivost, sujetne misli pristupaju i nalažu nam da se vratimo u svoj zavičaj, radi pouke, kažu, radi primera i duhovne koristi mnogih ljudi koji su videli naša bezakona dela. Ako smo uz to bogati i darom govorništva, a imamo i ponešto duhovnog znanja, đavoli nam već savetuju da se kao učitelji i spasioci duša vratimo u sam svet, kako bismo na pučini na svoju propast rasturili ono što smo srećno bili prikupili u luci. Potrudimo se da budemo kao Lot, a ne kao žena njegova up. Jer, duša koja se vrati tamo odakle je izašla, postaće kao so koja je izgubila svoj ukus Mt. Beži iz Egipta glavom bez obzira! Srca koja su se tamo vratila, ne ugledaše Jerusalim, zemlju bestrašća. Oni se vraćaju k njima s namerom da im koriste pa da ih možda i spasu, pošto su sebe spasli. Međutim, čak je i Mojsije, koji je Boga video, koga je, uostalom, sam Bog bio poslao radi spasenja njegovih sunarodnika, podneo mnoge nevolje u Egiptu, tj. Tuđinuje čovek koji kao stranac prebiva među ljudima čijim jezikom ne govori, premda ga vrlo dobro razume. Mi se od naših bližnjih, ili sa izvesnih mesta, odvajamo ne iz mržnje sačuvaj Bože! Kao u svemu što je dobro, tako i u ovome, učitelj nam je Hristos. Vidimo da i On često ostavlja svoje roditelje po telu; i kada je od nekih čuo: Mati tvoja i braća tvoja stoje napolju, tražeći da govore sa tobom, dobri naš Gospod i Učitelj odmah pokaza bestrasnu mržnju prema njima, rekavši: Ko izvrši volju Oca moga koji je na nebesima, taj je brat moj i sestra i mati Mt. Neka ti otac bude čovek koji može i hoće da se pomuči s tobom, kako bi se rasteretio bremena svojih grehova. A mati neka ti bude - umilenje, koje te može oprati od nečistote. Brat neka ti je satrudnik i sarevnitelj na stazi koja se penje gore, ka onome što je na nebu. Za nerazdvojnu drugaricu uzmi sećanje na smrt. A deca tvoja mila neka ti budu 668 uzdisaji srca. Rob neka ti bude tvoje telo, a prijatelji - svete nebeske sile, koje ti, ako ti postanu prijatelji, mogu koristiti u času ishoda duše. Takavje rod onih koji traže Gospoda Ps. Čežnja za Bogom gasi čežnju za roditeljima. Onaj ko tvrdi da ima jedno i drugo nalazi se u zabludi. Rečeno je: Niko ne može dva gospodara služiti, i tako dalje Mt. Ne mislite da sam došao, kaže Gospod, da donesem mir na zemlju, tj. Jer, Gospod se raduje kada do sukoba i razdvajanja dolazi zbog ljubavi prema Njemu. Pazi, mnogo pazi, da te ne preplavi naklonost prema tvojim dragim srodnicima, i da ne propadneš u potopu ljubavi prema ovome svetu. Nemoj dozvoliti da te ganu suze roditelja i prijatelja, inače ćeš večno plakati. Kada te tvoji okruže kao pčele bolje reći osice , i stanu da te oplakuju, tad okom svoje duše odmah pogledaj na smrt i na dela za koja će ti biti suđeno, te se i ne osvrći na svoje, kako bi tugu mogao odbiti tugom. Ovi naši - ne naši - obećavaju nam lukavo da će nam učiniti sve što volimo. Njihov je cilj da nas zaustave na našem dobrom putu, a onda bi nas već potpuno pridobili za svoje planove. Udaljavajući se od sveta, treba da izaberemo najskromnije mesto, u kome nema ničega što bi nas tešilo ili navodilo na gordost. Inače, mi nosimo sa sobom i svoje strasti. Ne govori o svome plemstvu, ako si bio plemić, i ne hvali se svojim ugledom, da ne bio jedan na rečima a drugi na delu. Niko nije u tolikoj meri tuđinovao kao onaj veliki, koji je čuo: Izađi iz zemlje svoje, i iz plemena svoga, i iz doma oca svoga Post. Ponekad Gospod još i više proslavi one koji se ugledaju na toga velikog tuđinovatelja. Ipak, iako je ova slava od Boga, dobro je čuvati se štitom smirenosti. Kada ni Mojsije nije mogao da izbegne teška iskušenja u svetu, vrativši se sa Horiva Izl. Veoma je opasna stvar naklonost prema bilo kome od srodnika ili drugih ljudi, budući da može, malo po malo, da nas privuče k svetu i potpuno ugasi plamen našeg umilenja. Kao što je nemoguće gledati jednim okom na nebo a drugim na zemlju, tako ni onaj koji se dušom i telom nije potpuno odvojio od svih srodnika i nesrodnika ne može a da dušu svoju ne izloži velikoj opasnosti. S velikim trudom i podvigom stiče se poštena i sređena narav. Ono, pak, što je s velikom mukom stečeno može se izgubiti u jednom magnovenju. Jer, zli razgovori kvare 669 dobre običaje 1. Ko se po odricanju od sveta sreće sa mirskim ljudima, ili živi u njihovoj neposrednoj blizini, ili će da se zaplete u njihove mreže, ili prlja svoje srce misleći na njih, ili, ako se neposredno i ne prlja, osuđuje one koji su prljavi, pa se tako, posrednim putem, i sam prlja. O snoviđenjima koja imaju početnici Ne može se sakriti da je moć našeg razuma sasvim mala, i da smo mi puni svakog neznanja. Jer, kao što grlo razlikuje ukus hrane, tako i sluh raspoznaje misli kroz reči; kao što sunce otkriva slabost naših očiju, tako i reči ispoljavaju neznanje duše. Ipak, zakon ljubavi nas prisiljava i na ono što prevazilazi naše moći. Stoga mi se čini iako ne tvrdim , da bi posle pouke o tuđinovanju, pa čak i u njoj samoj, trebalo nešto reći o snoviđenjima, kako ne bismo bili neupućeni i u ovo lukavstvo prepredenih demona. Snoviđenje je kretanje uma pri nepokretnosti tela. Mašta je obmana očiju dok svest spava. Mašta je vansebnost uma dok je telo budno; ona je posmatranje onoga što ne postoji. Uzrok zbog kojeg smo rešili da posle prethodne pouke govorimo o snovima je sasvim jasan: kada se mi, ostavivši radi Gospoda svoj dom i svoje srodnike, predajemo tuđinovanju iz ljubavi prema Bogu, demoni probaju da nas uznemire, predstavljajući nam naše srodnike kako tuguju, ili kako umiru, ili kako ih zbog nas zatvaraju i pljačkaju. Stoga, onaj koji veruje snovima liči na čoveka koji trči za svojom senkom, nastojeći da je uhvati. Demoni sujete su proroci u snu. U svojoj prepredenosti, po izvesnim znacima, oni zaključuju šta će se desiti, te nam javljaju unapred, kako bismo se mi divili kada se viđenja u snu ispune na javi, te počeli da o sebi visoko 672 mislimo - kao da smo već blizu dara prozorljivosti. Takav čovek često postaje prorok u očima onih koji veruju demonu. Za one, pak, koji demona preziru, takav je uvek lažljivac. Kao duh, demon vidi šta se dešava u vazdušnom prostoru. Primetivši da neko, na primer, umire, on o događaju lakovernima predskazuje u snu. Demoni, međutim, ništa ne znaju o budućnosti po predznanju. Uostalom, i lekari su u stanju da nam predskažu smrt! Kada se probudimo, oni nas ispunjavaju radošću i ponosom. To neka ti posluži kao znak prevare. Jer, anđeli, kada se jave, pokazuju večne muke, i Strašni sud, i prognanje iz Carstva Božijeg. One koji su se probudili od takvog sna, ispunjavaju drhtanjem i snuždenošću. Ako počnemo da im se pokoravamo u snu, demoni će nam se i u budnom stanju rugati. Čovek koji veruje snoviđenjima, potpuno je neiskusan. Filosof je, pak, onaj koji im uopšte ne veruje. Veruj samo onim snoviđenjima koja ti objavljuju muku i Sud. Ali, ako te dovode do očajanja, onda su i oni od demona. Treća stepenica, po broju jednaka Trojici. Onaj koji se popeo, neka se ne obazire ni na desno ni na levo. O BLAŽENOJ I NEZABORAVNOJ POSLUŠNOSTI 677 Sada je na redu izlaganje o borcima i atletama Hristovim: svakome plodu prethodi cvet, a svakoj poslušnosti - tuđinovanje, bez obzira da li se poslušnost izražava samo telom ili voljom. Možda je o njoj onaj duhonosac pevao: Ko će mi dati krila kao u goluba, da poletim kroz delanje, i da počinem Ps. Nećemo propustiti, ako je po volji, da otkrijemo i sam način borbe ovih hrabrih ratnika, tj. Otkrićemo i to, kako ti duhovni ratnici ubijaju svaku ličnu želju koja im se približava, mašući stalno duhovnim mačem, i kako, odeveni u gvozdeni oklop krotosti i poslušnosti, odbijaju svaku pogrdu i uvredu, i uopšte svaku strelu. Molitveni pokrov duhovnog oca služi im kao spasonosni šlem. Oni stoje ne sasvim sastavljenih nogu: jedna im je uvek spremna za služenje, a druga 680 je nepomično na molitvi. Poslušnost je potpuno odricanje od svoje duše, koje se ispoljava u telesnim dejstvima; ili obratno: poslušnost je umrtvljenje udova pri živom razumu. Poslušnost je vršenje dužnosti bez ispitivanja. To je dobrovoljna smrt, život bez radoznalosti, bez brige za opasnosti, nepripremljena odbrana pred Bogom, odsustvo straha od smrti, bezopasna plovidba, hodanje u snu. Poslušnost je grob volje, a uskrsnuće smirenja. Kao da je mrtav, poslušnik ne odgovara niti razmišlja, bilo da se radi o dobrim stvarima ili o nečemu što izgleda zlo, jer će za sve odgovarati onaj koji je pobožno umrtvio njegovu dušu. Poslušnost je odustajanje od rasuđivanja pri bogatstvu rasuđivanja. Početak umrtvljavanja, bilo da se radi o volji ili o našim udima, jeste mučan; sredina je ponekad teška, a ponekad nije; a kraj je potpuna neosetljivost za bol i odsustvo svakog mučnog osećanja. Ovaj blaženi živi mrtvac oseti tugu i bol u srcu samo kad vidi sebe da vrši svoju volju, jer on se i plaši jedino odgovornosti za sopstveni sud. Vi koji se spremate za poprište duhovnog ispovedništva; vi koji hoćete da na svoj vrat stavite jaram Hristov; vi koji od sada nastojite da sopstveno breme prebacite na tuđa pleća; vi koji se žurite da dragovoljno, sami sebe prodate u ropstvo, da biste u zamenu dobili pravu slobodu; vi koji plivate podržavani rukama drugih, kako biste prešli preko ove beskrajne pučine - znajte da ste kročili na put kratak i kamenit, na kome vreba samo jedna zabluda koja se zove samovolja. Onaj koji se samovolje potpuno odrekao, čak i u stvarima koje mu izgledaju dobre, duhovne, bogougodne, stigao je na cilj pre nego što je i koraknuo. Jer, poslušnost je neverovanje sebi u svakome dobru, do kraja života. Pre nego što, pokrenuti smirenoumljem, ushtemo da sagnemo glavu i da svoje spasenje u Gospodu potpuno poverimo drugome, te pre nego što stupimo na podvig, ukoliko posedujemo iole pronicljivosti i razboritosti, mi treba da prosudimo, ispitamo i da se tako izrazim iskušamo svog duhovnog krmanoša, kako ne bismo dopali u ruke mornara umesto krmanoša, bolesnika umesto lekara, strasnika umesto bestrasnika, i kako se, umesto u pristaništu, ne bismo našli na pučini, te - pretrpeli brodolom. No, kada već uđemo na to poprište blagočašća i pokornosti, ne smemo ni za što više suditi našem dobrom nastavniku, makar u njemu, kao čoveku, možda i videli izvesne male pogreške. Inače, sudeći, nikakvu korist od potčinjavanja nećemo imati. Ko god hoće da ostane nepokolebljiv u svome poverenju prema duhovnom ocu, obavezno treba da u stalnoj uspomeni neizbrisivo u srcu svom čuva njegove vrline, kako bi 23 tom uspomenom zapušio usta demonima kad u njega stane sejati 681 nepoverenje prema njemu. Srazmerno povećanju poverenja u srcu, i samo telo postaje marljivije u vršenju svoje službe. A kad se spotakne o kamen nepoverenja, pade! Jer, svakako, sve što nije od vere greh je Rim. Od pomisli koja ti predlaže da ispitaš ili osudiš svog duhovnog oca, odskoči kao od bluda. Toj zmiji uopšte ne daj ni najmanje slobode, ni mesta, ni pristupa, ni početka. Nisam ja nad svojim ocem, već je on nada mnom dobio pravo suđenja. Oci pojanje Psalama određuju kao oružje, molitvu kao bedem, a neporočne suze kao umivaonik. Blaženu poslušnost, pak, shvataju kao ispovedanje, bez kojeg niko od strasnika neće videti Gospoda. Uostalom, bilo bi korisno da duhovnik ne prestane da ga kori. Ako bi i on zaćutao, ja ne bih znao šta još o tome da kažem. Oni koji se u svojoj prostodušnosti pokoravaju radi Gospoda srećno stižu na cilj svog puta, jer ne navlače na sebe lukavstvo demona time što bi kritikovali duhovnika. Pre svega, ispovedimo se našem dobrom sudiji, ne samo nasamo nego i pred svima, ako zapovedi. Rane koje se otkrivaju, ne samo što se ne pogoršavaju nego se lakše i leče. Po dolasku u opštežiće dobrog sudije i pastira,14 prisustvovao sam jednom strašnom suđenju. Dogodilo se, naime, dok sam se tamo nalazio, da je neki razbojnik došao da se posveti monaškom životu. Onaj odlični pastir i lekar zapovedi da razbojnik sedam dana uživa potpuni odmor, te da samo gleda kako se u toj obitelji živi. Kada je tih sedam dana prošlo, pastir ga pozva nasamo i upita, da li mu se sviđa da živi s njima. I pošto vide da se on sasvim iskreno složio s tim, ponovo ga upita, šta je grešno počinio u svetu. Razbojnik odmah, do tančina, ispovedi sve. Tad pastir sabra u crkvu sve svoje ovce, njih tri stotine trideset, i za vreme božanstvene liturgije beše nedelja , 684 a posle čitanja Jevanđelja, naredi da se uvede taj neporočni osuđenik, kojeg su, sa rukama vezanim pozadi, odevena u vreću od dlake i posuta po glavi pepelom, neka braća vukla i s vremena na vreme udarala. Pred tim prizorom, svi su ustuknuli i smesta briznuli u plač, jer niko nije znao šta se u stvari dešava. I kad se razbojnik približi crkvenim dverima, povika k njemu ona sveštena i čovekoljubiva glava gromkim Poslušnost bez koje niko neće videti Gospoda: Treba ispitati, kaže Ilija Kritski, kako to da bez poslušnosti niko neće videti Boga. Zar Marija Egipćanka, i neki drugi koji nikome nisu bili potčinjeni, neće videti Gospoda? Mislimo da Lestvičnik ne govori samo o telesnoj poslušnosti, nego i o poslušnosti duhovnoj. Jer, nećemo naći nijednoga svetog koji nije pokorio telo duhu. Iz toga jasno proizlazi da Gospoda neće videti niko ko uz telesnu poslušnost ne sprovodi i ovu poslušnost tela duhu. Mnogi koji se pokoravaju svojim telesnim očevima žive kao robovi slasti, pa im takva poslušnost ništa ne koristi Shol. To je verovatno jedan manastir u Tivaidi, blizu Aleksandrije tačnije rečeno, u predgrađu Aleksandrije zvanom Kanop, danas Abukir. Na osnovu podataka iz Lestvice moglo bi se zaključiti da je taj manastir imao pod sobom još dve obitelji: lavru, uređenu za bezmolvnike, i manastir pokajnika, koji se u Lestvici naziva Tamnica. U Kanopu je stvarno postojao manastir, koji spominje i blaženi Jeronim u svome predgovoru Pravilima svetog Pahomija Velikog, i koji se prema tim podacima nazivao Metanija Pokajanje up. Ukoliko je Tamnica Filaki zaista taj manastir u Kanopu, o kome je blaženi Jeronim slušao od jednog svetog prezvitera iz Aleksandrije, Siluana, onda je ona vrlo starog datuma. To znači da je ta neobična obitelj postojala bar dve stotine godina pre no što ju je Lestvičnik posetio. Nedostojan si da uđeš ovamo! Dok je ležao tako na zemlji i kropio tle suzama, ponovo mu naredi čudesni lekar koji to sve činjaše za njegovo spasenje, pokazujući svima kako se spasava i šta je to delatna smirenost , da pred svima podrobno kaže sve šta je počinio. I on s trepetom ispovedi, jedan po jedan, sve svoje grehe, sablažnjive i za uho: ne samo prirodne i protivprirodne telesne grehe, sa ljudskim bićima i sa životinjama, nego čak i vračanja, ubistva i druge zločine o kojima nije red ni slušati ni pisati. Odmah posle te ispovesti, naredi pastir da se razbojnik postriže i primi u bratstvo. Diveći se mudrosti ovog prepodobnog, ja ga nasamo upitah, radi čega je upotrebio jedan tako neobičan način lečenja. To se i zbilo, jer on ne ustade sa poda, brate Jovane, dok nije dobio oproštaj svih grehova. Ne sumnjaj u to. A i pravo je: Rekoh, ispovediću bezakonje moje Gospodu, i Ti si oprostio nevaljalstvo srca moga Ps. Video sam kod tog nezaboravnog pastira i u njegovoj pastvi i mnogo drugih stvari dostojnih divljenja i večite uspomene, od kojih ću većinu pokušati da vam prikažem. Ostao sam kod njih ne malo vremena, pažljivo prateći njihov način života, van sebe od divljenja tome kako zemni ljudi podražavaju nebeskim bićima! Što je još lepše, ona je bila lišena svake nepristojnosti u izražavanju i svakog naklapanja. A pre svega toga, učili su se da ničim ne povrede savest svog brata. Ako bi se gdegod pojavio neki koji bi mrzeo drugoga, pastir bi ga kao prestupnika isterao u odvojen manastir. Jednom prilikom, neki brat okleveta pred njim bližnjega. Prepodobni smesta naredi da se klevetnik istera, govoreći da u manastiru ne mogu zajedno opstati i vidljivi i nevidljivi đavo. Video sam kod ovih prepodobnih zaista korisne i divljenja dostojne stvari: bratstvo koje je Gospod sabrao i povezao, bogato u čudesnim delanjima i sagledavanjima. Jer, oni su sami tako upražnjavali i uvežbavali božanske vrline, da im skoro nisu bile ni potrebne opomene nastojatelja. Oni su po svojoj sopstvenoj pobudi podsticali jedan drugoga na božanstvenu budnost. Bejahu, naime, kod njih određeni, uobičajeni i utvrđeni izvesni svešteni i božanstveni običaji. Na primer, ako se dogodilo da neko od njih, u odsustvu nastojatelja počne da kleveta, ili da osuđuje, ili uopšte da praznoslovi, neki drugi brat bi ga neprimetnim migom opominjao i umirivao. Ako ovaj to možda ne bi primetio, brat koji ga je opomenuo bi, učinivši metanije, odlazio. Kad bi se pokazalo da treba nešto govoriti, sećanje na smrt i pomisao na Večni sud bejahu im neprestani i večiti predmet razgovora. Neću propustiti da vam opišem izvanrednu vrlinu tamošnjeg kuvara. Primetivši da on za vreme svoje službe neprestano razmišlja i plače, zamolih ga da mi otkrije kako se udostojio takve blagodati. Da čujemo nešto i o drugoj retkoj vrlini njihovoj. Oni ni za vreme samog obeda nisu prestajali da se bave umnom delatnošću. Na izvestan utvrđeni način i jedva primetnim znacima, ovi blaženi oci su podsećali jedan drugoga na umnu molitvu. I činili su to ne samo za vreme obeda nego i pri svakom susretu i skupu. Ako bi neko od njih kadgod učinio neki prestup, braća su ga preklinjala da njima prepusti brigu o odgovornosti pred pastirem i o kazni. Otuda je veliki pastir, znajući za običaj svojih učenika, određivao i lakše epitimije, 25 siguran da kažnjenik nije krivac. Štaviše, on nije ni vršio istragu o tome ko je u stvari načinio prestup. Među njima nikada nije moglo biti ni pomena o praznoslovlju ili šali. Ako bi neko i započinjao raspru sa bližnjim, drugi prisutni bi, metanišući, stišavao 688 gnev. A kad bi primetio da su zlopamtljivi, on je izveštavao nastojatelja, da bi ih ubedio da se pomire pre nego što sunce zađe. Ako su, pak, ostajali uporni u svojoj tvrdoglavosti, onda bi im bilo zabranjeno da uzimaju hranu dok se ne pomire, ili bi bili izbačeni iz manastira. Ova pohvalna strogost kod njih nije bila primenjivana uzalud, već je donosila i pokazivala obilan plod: mnogi su se, naime, od ovih prepodobnih monaha proslavili kao delatelji i sagledatelji, kao rasudljivi i smirenoumni. Kod njih se mogla videti i strašna, no anđelolika pojava: časni sedi i sveti starci koji trče na poslušanje kao da su deca, starine kojima je najveća pohvala u smirenju. Videh tamo i ljude koji se nalaze u poslušnosti oko pedeset godina. Molio sam ih da me pouče, kakav su uspeh postigli tolikim trudom. Jedni su na to govorili da su se spustili u bezdan smirenoumlja, kojim je svaka borba za svagda prekinuta; drugi su pričali da su stekli savršenu neosetljivost i bezbolnost za grdnje i uvrede. Videh i druge među ovim nezaboravnim ocima, ukrašene belinom kao da su anđeli, koji dospeše do stanja najdublje nezlobivosti i premudre prostote, ostvarene svesno, uz Božiju pomoć. Jer, dok je rđav čovek dvostruk - jedan spolja a drugi iznutra, jednostavan čovek nije dvojstven, već predstavlja nešto jedinstveno. Ta njihova prostota nije bila bezumna i besmislena kao kod onih starih ljudi u svetu što ih često nazivaju izlapelim. Po spoljašnosti su bili sasvim prijatni, privlačni, vedri. U govoru i ponašanju bili su prirodni, neizveštačeni, nepatvoreni stvar koja se ne sreće kod mnogih. A unutra, u duši, oni su kao bezazlena deca bili svim svojim bićem odani svome Bogu i nastojatelju, motreći smelim i čvrstim duhovnim okom na demone i na strasti. Ni čitav život neće mi biti dovoljan, časni oče i bogoljubivi zbore, da opišem vrlinu i nebočežnjivo življenje tih blaženih ljudi. No, ipak je bolje da ovaj naš spis ukrasimo opisom njihovih napornih podviga, i da time u vama podstaknemo bogoljubivu revnost, nego da ga ispunimo sopstvenim savetima. Van svakog je spora da se ono što je gore ulepšava jedino onim što je bolje. No, zamolio bih vas još nešto: nemojte misliti da je bilo šta od onoga što je ovde napisano izmišljeno. Jer, nepoverenjem se obično upropašćuje svaka korist. No, vratimo se svom pripovedanju. Tamo sam ga još i ja zatekao. Primivši ga, prepodobni pastir primeti da se radi o skroz pokvarenom, grubom, opakom i obesnom čoveku. A ovaj ga posluša kao anđeo Gospoda. Pošto je on tako proveo sedam godina i došao do najdubljeg smirenja i umilenja, slavni otac odluči da ga, posle besprimerno hrabro podnete propisane sedmogodišnje probe, kao više nego dostojna, primi u bratstvo i udostoji rukopoloženja. Ali je Isidor, kako preko drugih, tako i preko mene nemoćnog, preklinjao pastira da mu dozvoli da na istom mestu svoj podvig završi, nekako zagonetno nagoveštavajući svoj kraj i poziv na onaj svet. Tako se i zbilo. Jer, kada ga učitelj ostavi na istom mestu, on posle deset dana ode Gospodu, kroz poniženje u slavu, uzevši sa sobom nedelju dana kasnije i vratara manastirskog. To se i desilo, kao najveći dokaz njegove nepostidne poslušnosti i bogopodražavajućeg smirenja. Upitah toga velikog Isidora, dok još beše među živima, čime se njegov um bavio za vreme stajanja ispred kapije. I nezaboravni podvižnik ne sakri to od mene, želeći da mi pruži korist. Posle godinu dana, srce mi više nije osećalo bol, očekujući od samog Boga nagradu za trpljenje. Kada je prošlo još godinu dana, osetio sam svim srcem da nisam dostojan da živim u manastiru, da viđam oce i razgovaram s njima i da ih u lice gledam, niti da se pričešćujem Svetim Tajnama. On dođe, i poklonivši se igumanu do zemlje, uze od njega blagoslov. No, kad je ustao, iguman mu ništa ne reče, nego ga ostavi da stoji kraj trpeze, bez jela. Ručak tek što je bio počeo. Tako je on stajao dobar sat, ili čak i dva, da me je već bilo stid i pogledati u lice tog podvižnika: beše to starac osamdesetih godina, sav sed. Ostao je tako, bez odgovora od strane igumana, sve do završetka obeda. A kad smo ustali, prepodobni ga posla k pomenutome velikom Isidoru, da mu izrecituje početak trideset devetog Psalma. Stoga sam i stajao, oče Jovane, ne kao pred ljudskom trpezom, nego kao pred žrtvenikom Božijim, moleći se Bogu bez ikakve rđave misli o pastiru, s poverenjem i pun ljubavi prema njemu. Jer, neko reče da ljubav ne misli o zlu 1. Kakav je bio, uz pomoć Božiju, taj pastir duhovnih ovaca, takvoga mu i manastirskog ekonoma posla pravedni Gospod. Taj čovek beše čestit kao niko drugi i krotak kao retko ko. Jednom prilikom, radi koristi ostalih, veliki starac se kao naljuti na njega, očevidno bez ikakvog razloga, i naredi da se istera iz crkve pre završetka bogosluženja. A ja, znajući da čovek nije kriv za ono za što ga pastir beše optužio, kad ostadoh nasamo s velikim, uzedoh ekonoma u zaštitu. Ali, kao što bi bilo nepravedno i žalosno oteti hleb iz usta gladnome detetu, tako i vaspitač duša čini nepravdu i sebi i podvižniku kada mu ne pruža priliku da zadobije lovorov venac, a zna da ga on podnošenjem uvreda, prezira, nipodaštavanja i podsmeha u svakom trenu on može zaslužiti 693. To dovodi do trostruke i veoma značajne štete: prvo, sam nastojatelj se lišava nagrade za izricanje epitimije; drugo, nastojatelj nije vrlinu jednoga upotrebio na korist ostalih, iako je mogao; treće, i najteže, čak i oni koji izgledaju čvrsti i strpljivi, zanemareni izvesno vreme tobož kao dobrodeteljni, bez opomena i bez ukora od strane nastojatelja, često ostaju bez stečene koristi i trpljenja. Jer, ma koliko zemlja bila dobra, plodna i masna, nedostatak vode poniženja čini da podivlja i da iz nje nikne trnje nadutosti, bluda i neznanja za strah Božiji. Znajući za to, onaj veliki apostol je i pisao Timoteju: Nastoj, ukori, zapreti i u vreme i u nevreme up. A kad sam se ja tome usprotivio, ukazujući na slabost našeg naraštaja, kao i na to, da se zbog bezrazložnog kaogod i opravdanog prekorevanja od strane pastira, možda mnogi 15 Trpeći sačekah Gospoda i obrati pažnju na mene i usliši molitvu moju Ps. I stvarno, veliki se nije prevario. Naprotiv, zadržao je ovce u svome stadu, vaspitao ih i usavršio, i prineo Hristu kao žrtvu bez mane. Da čujemo, i da se divimo premudrosti Božijoj koja se nalazi u zemljanim sasudima! Nalazeći se tamo, divio sam se veri i trpljenju nekih početnika, i nesavladivoj čvrstini s kojom su podnosili strogost ne samo nastojatelja nego i izvesnih monaha mnogo nižih od njega. Da bih se nečemu naučio, obratih se jednome od te braće, koji je proveo u manastiru već petnaest godina, po imenu Avakiru. Njega su najviše, primetio sam, skoro svi zlostavljali: trapezari su ga gotovo svaki dan isteravali iz trapezarije, budući da po prirodi beše na jeziku malo neuzdržljiv. Oni to ne čine odistinski. Te tako i ja podnosim sve lako, pošto mi je poznat cilj velikoga oca i svih ostalih. I evo, petnaest 696 godina živim s tom mišlju. Uostalom, i oni sami su mi rekli prilikom stupanja u obitelj, da one koji su se odrekli od sveta ispituju sve dok se ne navrši trideset godina. Zato što ste me, radi moga spasenja, kušali vi, evo već sedamnaest godina kako me ne kuša demon! Učinio bih nepravdu svima koji teže ka dobru, kada bih u grob ćutanja zakopao vrlinu i podvig Makedonija, prvog među tamošnjim đakonima. Jednom, na dva dana pred praznik svetog Bogojavljenja, ovaj sveti podvižnik, potpuno predan Gospodu, isprosi od pastira odobrenje da ode nekim svojim poslom u grad Aleksandriju. Uz to, naravno, obeća da će se najbrže vratiti iz grada, zbog blizine praznika i potrebnih priprema. Dobromrzac, pak, đavo omete arhiđakona, kojeg s blagoslovom beše otpustio iguman, da stigne u manastir za sveti praznik o roku koji mu nastojatelj beše odredio. Pošto je stigao dan kasnije, zabrani mu pastir da služi i odredi mu mesto među poslednjim početnicima. Dobri je đakon trpljenja i arhiđakon postojanosti primio zapovest očevu, i to tako mirno kao da je kažnjen neko drugi, a ne on. Pošto je u takvom položaju proveo četrdeset dana, mudri pastir ga vrati u pređašnji njegov čin. Prepodobni je znao da on ne govori istinu, ali učini po pravednoj želji podvižnika, budući da je to tražio radi smirenja. Imalo je šta i da se vidi: časna starina stoji u redu početnika i svakog iskreno preklinje da se moli za njega. Anđelima je svojstveno da ne padaju neki čak misle da uopšte ne mogu ni pasti ; ljudsko je - pasti, i što je brže moguće ustati, ma koliko puta da se padne; a demonima, i samo njima, svojstveno je da kada padnu više nikada ne ustanu. Međutim, pošto sam bio naviknuo da zmiju nikada ne krijem na dnu srca svoga, i ovu zmiju uhvatih za rep i pokazah je lekaru. Pod 28 repom podrazumevam kraj zlodela. Vrši svoju službu kao i do sada i ničega se ne plaši! Sva stvorena bića, kako neki smatraju, stvorena su tako da se razlikuju jedno od drugoga. Tako su i u tome bratstvu postojale razlike u stupnju ostvarenog napretka i saznanja. Kada bi primetio da neka braća vole da se prave važni prilikom posete svetskih ljudi manastiru, onaj lekar bi ih baš u prisustvu gostiju obasipao najtežim pogrdama i određivao im najniže poslove, tako da su posle hitro bežali kada bi samo videli da neko iz sveta dolazi u goste. Beše zanimljivo videti kako taština progoni samu sebe i od ljudi se krije! Nedelju dana pre mog odlaska iz toga svetog mesta, Gospod uze k sebi jednog prepodobnog oca, ne želeći da me liši njegove molitve. To je bio jedan divan čovek, po imenu Mina, drugi po činu iza nastojatelja, koji je pedeset devet godina živeo u tome opštežiću i prošao kroz sve dužnosti. Trećeg dana posle njegove smrti, dok sam vršio uobičajeno pravilo povodom upokojenja prepodobnog, odjednom se čitavo mesto gde je bio položen ispuni divnim mirisom. Veliki naredi da otvorimo kovčeg u kome je ležalo telo prepodobnoga. I kada to učinismo, ugledasmo svi kako iz njegovih časnih stopala, kao iz dva izvora, ističe miomirisno miro. Gle, znoj njegovih muka i napora prinet je Bogu kao miro! Oci iz toga mesta pričali su nam i o mnogim drugim vrlinama ovog prepodobnog Mine. Između ostalog, pričahu i ovo: jednom naumi nastojatelj da isproba njegovo bogodarovano trpljenje. Mina je došao u igumansku keliju i napravio večernje metanije pred igumanom, moleći ga, po običaju, za pravilo. Međutim, iguman ga ostavi da leži na zemlji sve do jutarnjeg bogosluženja. Tada ga blagoslovi i podiže, pošto ga prethodno izgrdi kao uobražena i netrpeljiva čoveka. Prepodobni je znao da će on to hrabro podneti, pa je zbog toga 700 to i izveo, na pouku svima. Neću propustiti da venac pouke ukrasim i jednim pravim smaragdom. Sa nekim od tih najčestitijih staraca poveo sam jednom prilikom razgovor o bezmolviju. Bolje rečeno, baci se sa poniznim duhom pred noge bratstva. Na vrata svog srca postavi stroge i nedremljive stražare. Neka ti u nepostojanom telu um bude postojan. Vežbaj umno bezmolvije i pored toga što osećaš kretanje i nemir u udovima. Što je najteže od svega, ostani spokojan u duši i posred najvećeg meteža. Zaveži brzi jezik, koji pomamno hoće da protivreči; bori se sa ovim despotom sedamdeset puta po sedam na dan. Um prikuj na krst duše kao što se nakovanj pričvršćuje na panj, da bi se tučen čestim udarcem čekića poruge, grdnje, ismevanja i uvrede, održao nimalo slomljen ili klonuo nego potpuno gladak i netaknut. Svuci sa sebe svoju volju kao sramnu odeću, i tako obnažen uđi u borbu. Učini ono što se retko čini i što se ne sreće lako: obuci se u 29 oklop vere koji se ne može razbiti niti probiti nepoverenjem prema duhovniku; uzdom celomudrenosti ukroćuj čulo pipanja, koje se bestidno propinje; razmišljanjem o smrti obuzdavaj oči, koje bi da se svaki čas zagledaju u lepotu i veličinu zemaljsku; ljubopitljivi um, koji bi da rado osuđuje brata kao nemarnog, umiri brigom o samome sebi, iskreno voleći bližnje i potpuno saosećajući s njima. Svi će, 701 dragi oče, po tom zbilja poznati da si Hristov učenik, ako u zajednici vlada međusobna ljubav. Hajde, hajde ponovo reče moj dobri prijatelj , hajde nastani se kod nas! Svakog trenutka pij od vode poniženja kao da je voda živa, pošto i David, okusivši od svake slasti pod nebom, posle svega, kao u nekoj nedoumici reče: Gle, šta je dobro, i šta je najbolje! Ništa drugo do kada braća žive zajedno Ps. Reči toga dobrog oca i odličnog učitelja, koji je na jevanđelski i proročki, ili još tačnije - na prijateljski način raspravljao s nama, potpuno su me pobedile, te smo se složili da bez ikakve sumnje prvenstvo pripada poslušnosti. Podsetivši se još jedne korisne vrline ovih blaženih otaca, ja kao da iz raja izađoh, te ću vam opet predložiti svoj nelepi i nekorisni trnoviti govor. Blaženi pastir je često primećivao, dok smo stajali na molitvi, da neki razgovaraju. Takve je on kažnjavao da stoje pred crkvom po nedelju dana, naredivši im da metanišu svima koji ulaze i izlaze iz crkve. Što je još neobičnije, on je tako kažnjavao čak i klirike, tj. Primetio sam da jedan brat za vreme bogosluženja stoji sa mnogo više osećanja u srcu nego mnogi drugi, i da se naročito u početku pojanja po izvesnim osobitim kretnjama i izrazu lica moglo primetiti kao da razgovara s nekim. Zapitah ga za razlog njegova blaženog običaja. Uhvatio sam ga da svaki dan zapisuje svoje pomisli, i sve to onda ispoveda pastiru. I ne samo njega, nego i mnoge druge videh da postupaju na isti način. Čuo sam da je to ustanovljeno po zapovesti samog velikog pastira. Jednom je taj pastir isterao iz manastira nekoga brata koji je pred njim oklevetao svog bližnjeg, nazvavši ga 704 zanovetalom i brbljivcem. Isterani je izdržao sedam dana stojeći pred manastirskom kapijom, moleći ponizno da mu se oprosti i odobri ponovni ulazak. I pošto pokajnik to vrlo rado primi, pastir naredi da ga odvedu u poseban manastir za one što oplakuju svoje grehe, što je odmah bilo i izvršeno. A pošto smo se setili pomenutog manastira, reći ćemo ukratko nešto i o njemu. Na jedan stadij od velikog manastira beše mesto, zvano Tamnica, načinjeno bez ikakve udobnosti. Tamo nikada nisi mogao videti vatre, ni vina, ni ulja za jelo, niti bilo čega drugog osim hleba i nešto povrća. Tamo je iguman zatvarao one koji su se posle stupanja u monaštvo ponovo zapleli u strasti - bez prava na izlazak, i to ne zajedno, već svakoga zasebno i odvojeno, ili najviše po dvojicu, sve dok od Boga ne bi o svakome bio izvešten. Postavio im je i namesnika velikog, po imenu Isaaka, koji je od svih što su mu predati zahtevao skoro neprestanu molitvu. Za rasterivanje uninija imali su veliku količinu zelenih grančica za pletenje korpi. Takav je bio način života, takvo uređenje, takav podvig onih koji stvarno ištu lice Boga Jakovljeva up. Dobra je stvar diviti se mukama ovih svetaca; još bolje je 30 slediti njihov put spasenja; no, hteti odjedanput dostići njihov sveti život, stvar je bezumna i nemoguća. Podsticani grižom savesti, dođimo k sebi, dok Gospod, videvši koliko se naprežemo i otimamo k Njemu, ne izbriše grehove naše i bol koji nam razdire srce ne pretvori u radost. Jer, po mnoštvu bolova mojih u srcu mome, utehe Tvoje razveseliše dušu moju Ps. U odgovarajuće vreme, ne zaboravimo ni onoga koji govori Gospodu: Koliko god velike i strašne bile muke moje, Ti si mi se vratio i oživeo me, i iz ponora zemaljskog, po mome padu, ponovo me podigao Ps. Blago onome koji radi Boga svaki dan trpi grdnju i poniženje, i uspe da se savlada! Taj će likovati s mučenicima i slobodno će razgovarati s anđelima. Blago monahu koji u svakom trenutku smatra da je zaslužio svaki prezir i porugu! Blago onome ko je svoju volju do kraja umrtvio i svu brigu o sebi preneo na svog učitelja u Gospodu, jer će stati s desne strane Raspetoga! Ko od sebe odbacuje pravedan ili nepravedan ukor, 705 odbija svoje spasenje; a onaj koji ga prima, s bolom ili bez bola, brzo će primiti oproštaj svojih grehova. Tada će ti on, osetivši tvoju privrženost, odati priznanje i postati prijatelj. Ko svaku zmiju otkriva svom duhovnom ocu, pokazuje da stvarno ima poverenje u njega; a ko skriva bilo šta, još luta po bespuću. Svaki od nas prepoznaće u sebi bratoljublje i pravu ljubav tek kada sebe zatekne da plače zbog poraza brata i da se iskreno veseli njegovim uspesima i blagodatnim darovima. Ko u razgovoru s drugim ljudima uporno nastoji da nametne svoje mišljenje, makar bilo i tačno, treba da shvati da boluje od bolesti đavola. Ako to čini u razgovoru sa sebi ravnima, možda ga još može izlečiti kazna starijih; međutim, njegovu bolest ljudi neće moći izlečiti ukoliko se na isti način ponaša i pred starijim i pametnijim od sebe. Ko nije poslušan na rečima, sigurno nije poslušan ni na delu. Jer, onaj koji je neveran u malome tj. On se uzalud trudi, jer od svetog potčinjavanja ne dobija ništa osim sopstvene osude. Ko je svoju savest kroz potčinjavanje duhovnom ocu do najveće mere smirio, iz dana u dan iščekuje smrt kao san, ili bolje - kao život, i ne plaši se, jer sigurno zna da se u času njegovog odlaska iz ovog sveta neće od njega, već od njegovog duhovnika, tražiti da položi račun. Ko je u Gospodu dobrovoljno primio na sebe kakvu dužnost od svog oca, pa se neočekivano spotakne, neka ne pripisuje krivicu onome ko je dao oružje, već onome koji je oružje primio jer ono mu je dato da se bori s neprijateljem, a ne da ga okrene protiv samoga sebe. A ko se prisilio radi Gospoda, i skrenuo pažnju svom duhovnom ocu na svoju nesposobnost, neka bude bez brige - jer ako i padne neće poginuti. Prijatelji moji, propustio sam da iznesem pred vas još jednu poslasticu vrline: video sam, naime, i takve poslušnike u Gospodu koji su sami eebe vređali i ponižavali Boga radi, da bi bili spremni da prime uvrede sa strane, naviknuti da se ne plaše poniženja. Duša koja stalno misli na ispovest, kao uzdom biva sprečavana da greši, jer grehove koje ne ispovedamo već činimo bez ikakve bojazni. Šta je prava poslušnost, shvatili smo zaista tek onda, kada u odsustvu duhovnika, zamišljajući lik njegov, mislimo da je pred nama i klonimo se svakog razgovora, ili reči, ili jela, ili sna, ili bilo čega drugog što bi mu, po našem mišljenju, moglo biti neprijatno. Jer, nepravi učenici se raduju odsustvu učitelja, a pravi ga smatraju gubitkom. Zatražih jednom od jednoga od najiskusnijih podvižnika da mi objasni na koji se način u poslušnosti stiče smirenost. Kako bi se i mogao 31 uobraziti zbog onoga što je, kako i sam misli, učinio uz pomoć drugoga a ne svojim sopstvenim snagama? Bezmolvnik, međutim, nema na raspolaganju takvu smirenu misao. Kada izbegne dve zablude, onaj koji se nalazi u poslušnosti ostaje večito poslušnim slugom Hristovim. Demon se trudi da poslušnike ponekad isprlja nečistotama tela i da ih načini hladnim i preko običaja uznemirljivim. Ponekad ih načini nekako suhim i jalovim, nemarnim prema molitvi, sanjivim i natmurenim, kako bi ih naveo da dignu ruke od podviga, jer tobož nikakvu korist nisu videli od poslušnosti, nego čak idu unazad. On im ne dopušta da shvate da promisliteljsko oduzimanje od nas onoga što nam izgleda kao dobro često biva povod za najdublje smirenoumlje. Neki su, često, trpljenjem odbijali pomenutog varalicu. No, ovaj još nije ni prestao da govori, a drugi glasnik ubrzo za tim staje pred nas i pokušava da nas na drugi način prevari. Znao sam poslušnike koji su zahvaljujući brizi duhovnog oca postali puni umilenja, tako mili, uzdržljivi, marljivi, mirni, vatreni. Demoni, međutim pristupiše k njima i posejaše u njihovu dušu misao - kao da su već zreli za bezmolvije i sposobni da u tome podvigu dostignu najviši stupanj savršenstva i bestrašća. I oni se, prelašćeni, otisnuše iz luke na pučinu. I kada ih iznenadi bura, oni se, bez krmanoša, kukavno izložiše bednoj propasti u tome prljavom i slanom moru. Neophodno je da se more uzburka i da podivlja, da bi ponovo na zemlju bio izbačen sav mulj, travuljina i svaka trulež koju su reke strasti nanele u njega. Pogledajmo dobro: naći ćemo da posle bure nastaje na moru velika tišina. Ko nekad sluša a nekad ne sluša oca, liči na čoveka koji na svoje oko pristavlja - čas lekovitu mast, čas - negašeni kreč. Jer, jedan je koji zida, a drugi koji ruši; kakva je od toga korist osim samoga rada Sir. O, poslušni sine Gospodnji, neka te ne prelesti duh gordosti: nemoj kazivati svoje grehove učitelju kao u trećem licu. Jer, bez sramote se od srama ne može osloboditi. Pokaži slobodno svoju ozledu lekaru. Moj je to ožiljak. Nije ga niko drugi napravio nego moja sopstvena lakoumnost. Na ispovesti budi i po spoljašnjem izgledu i u dubini 709 duše kao osuđenik: nikom ponikni i ako je moguće orosi suzama noge sudije i lekara kao da su Hristove. Demoni često imaju običaj da nam savetuju ili da se uopšte ne ispovedamo, ili da se ispovedamo u trećem licu, ili da krivicu za svoj sopstveni greh prebacujemo na druge. Ako se od samog početka svom dušom predaš svakovrsnim poniženjima, nećeš se, sine, dugo vremena truditi da u sebi osetiš blaženi mir. Ne ustručavaj se da grehe svoje ispovedaš ocu koji ti pomaže da se spaseš, kao Bogu, sa najdubljom poniznošću. Video sam kako osuđenici držanjem koje izaziva sažaljenje, odrešitim priznanjem i molbom na kolenima ublažavaju strogost sudije, i njegov gnev preobražavaju u milosrđe. I Jovan Preteča je od onih što su mu dolazili tražio da se pre krštenja ispovede up. Ne treba da nas čudi ako se i posle ispovesti nađemo u borbi: bolje je boriti se s nečistotama nego sa gordošću. Ne zanosi se i ne povodi se za pričama o ocima bezmolvnicima i otšelnicima, jer ti koračaš u vojsci prvomučenika. Isto tako i pomenuti ruski prevod str. U italijanskom salezijanskom izdanju, izraz je shvaćen kao da se odnosi na samoga Hrista: Stupaj napred kao i učenici Hristovi, koji nisu bili usamljenici, već življahu u zajednici I, 165, nota 3. Onaj koji se i pored pomoći putovođe saplete o kamen, bez njegove pomoći bi se, svakako, ne samo sapleo nego i poginuo. Kada nas iskušenje savlada, odmah pristupaju demoni. Uhvativši se za to kao za zgodan u stvari potpuno neprikladan povod, savetuju nam da se odamo bezmolviju. Cilj je naših neprijatelja da našem padu dodaju još jednu ranu. Kada se lekar izgovori nesposobnošću da nas izleči, treba otići drugome. Jer, bez lekara se retko ko izlečio. Kome će onda pasti na um da nam protivreči kad tvrdimo da bi brod koji je i sa iskusnim krmanošem pretrpeo brodolom, bez krmanoša u svakom slučaju morao propasti? Od poslušnosti - smirenje, od smirenja - bestrašće. Ako nas se baš u smirenju našem opomenuo Gospod i izbavio nas od neprijatelja naših Ps. Jer, sa smirenjem počinje bestrašće, kao god što sa Mojsijem počinje Zakon. I kćer usavršava majku kao Marija sinagogu. Nemoj bežati iz ruku onoga koji te je priveo Gospodu. Jer, u toku celog života svog, nikoga drugog 712 ne treba toliko da poštuješ kao njega. Za neiskusnog vojnika nije bezopasno da se odvaja od mase boraca i upušta u pojedinačnu borbu. Nije bez opasnosti ni za monaha da odlazi na podvig bezmolvija pre nego što prođe temeljnu obuku i stekne veliko iskustvo u borbi protiv duševnih strasti. Prvi se izlaže telesnim, a drugi duševnim opasnostima. Bolje su dvojica, kaže Pismo, nego jedan Ekl. Ko slepcu uskrati vodiča, i stadu pastira, i zalutalome sprovodnika, i detetu oca, i bolesniku lekara, i brodu krmanoša - izlaže ga opasnosti. A ko se bez pomoći upušta u borbu sa zlim dusima, postaje njihova žrtva. Oni koji prvi put dolaze u lečilište, neka kažu šta ih boli. A oni koji su se posvetili poslušnosti, neka ispolje odgovarajuće smirenje. Pouzdan znak ozdravljenja jeste, kod prvih, stišavanje bolova, a kod drugih, kao ništa drugo - povećanje samoosuđivanja. Neka ti savest bude ogledalo poslušnosti. To će ti biti dovoljno. Oni koji podvig bezmolvija provode u poslušnosti duhovnom ocu, imaju za protivnike demone, i samo demone. A oni koji se nalaze u zajednici, moraju se boriti ne samo sa demonima nego i sa ljudima. S obzirom na to da su stalno pred učiteljevim očima, prvi brižljivije izvršavaju njegove zapovesti; a drugi, često, u odsustvu učitelja pomalo i narušavaju njegove zapovesti. Međutim, ako su neki od njih marljivi i trudoljubivi, trpljenjem zlostavljanja više nego dovoljno nadoknađuju nedostatak i dobijaju dvostruki venac. Živeći u bratstvu, obratimo na svoje spasenje svu moguću pažnju. U pristaništu koje je puno brodova može lako doći do sudara, a na prvom mestu onih koje gnev, kao neki crv, potajno nagriza. Treba nastojati da se u prisustvu duhovnika ponašamo tako kao da ništa ne znamo, i da budemo krajnje ćutljivi. Jer, ćutljiv je čovek sin filosofije, koji na svakom koraku, kud god se okrene, stiče veliko znanje. S najvećim trezvoumljem i budnošću treba da procenimo kada i kako dužnost da pretpostavimo molitvi. Svakako, čovek se ne može rastrgnuti na sve strane. Kao Marija sinagogu: uz ono što je rečeno u so1. Ovde se misli na Vavedenje, tj. Inače ćeš napraviti dva zla: njih ćeš ozlediti svojom izveštačenom i lažnom revnošću, a samome sebi ćeš na svaki način 713 pružiti povod za gordost. Imaj revnost u duši svojoj, nikako je ne ispoljavajući telom, niti izgledom, niti rečju, niti kakvim zagonetnim ponašanjem. Pa i to čini tek pošto si prestao da potcenjuješ bližnjega. Ako si, pak, u tom pogledu neuzdržljiv, budi u svemu sličan braći svojoj, i ne izdvajaj se ni u čemu svojom uobraženošću. Video sam neiskusnog učenika kako se pred nekim ljudima hvali vrlinama svoga učitelja. Jer, od oca mi sve podnosimo iz poštovanja, i zato što se osećamo njegovim dužnicima. Žudno ispijaj podsmeh kao vodu života, od svakog čoveka koji hoće da te napoji njime. Jer, on je lek koji čisti od bluda. Tada će se u tvojoj duši roditi sunce duboke čistote, i svetlost Božija neće napuštati tvoje srce. Ko bi video da se bratstvo smiruje zahvaljujući njemu, neka se ne hvali u svojoj duši, budući da su lopovi svuda oko nas. Ureži duboko u sećanje Onoga koji reče: I vi kad izvršite sve što vam je zapoveđeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo učinili što smo bili dužni učiniti Lk. Sud o našim delima saznaćemo u času smrti. Opštežiće je nebo na zemlji. Tako i mi svoje srce treba da nastrojimo. Oni koji se nalaze na ovom nebu pokatkad imaju srce kao od kamena; ponekad ih, opet, teši umilenje, tako da i gordost izbegnu i suzama ublaže svoje muke. Mala vatra smekša veliku količinu voska. Tako i mala uvreda koja nam se često nanosi, svu surovost, bezosećajnost i okorelost srca odjedanput omekša, zasladi i sasvim iskoreni. Video sam jednom dva čoveka gde, sakriveni, motre na muke i osluškuju uzdahe podvižnika. No, jedan je to činio da bi se ugledao na podvižnike, a drugi - da ih u zgodnom trenutku s prekorom obelodani i tako Božijeg delatelja odbije od njegove vrline. Nemoj biti nerazborito ćutljiv i time dovoditi druge u pometnju i ogorčenje. Ne budi ni mlitav u ponašanju i hodu kada ti je naređeno da požuriš. Inače, bićeš gori od ludih i poremećenih. Video sam jedanput duše koje su bolovale od takve mlitavosti po prirodi, a neke namešteno. I začudih se, reče Jov, kako je raznovrsna ljudska pokvarenost up. Onaj koji živi u zajednici neće moći da ima toliko koristi od pojanja Psalama koliko od molitve: jer, nastane li neka zabuna - gotovo je sa Psalmom. Neprekidno se bori sa mislima: kad počnu da lutaju priberi ih k sebi. Jer, Bog i ne zahteva od poslušnika potpuno pribranu molitvu. Ne budi stoga neraspoložen kada se osetiš pokradenim, ali se plaši ako večito moraš prizivati um k sebi. Jer, dvoumica u srcu i nepoverenje prema određenom mestu podviga uvek dovode do saplitanja i nesreća. Onima koji su skloni da se sele iz jednog manastira u drugi, ni u jednome ne može biti dobro, jer ništa toliko dušu ne čini besplodnom kao nestrpljivost. Ako si došao nepoznatom lekaru i u nepoznatu bolnicu, budi kao prolaznik, a tajno posmatraj iskustvo svih koji se tamo nalaze. Pa kad osetiš da za tvoje bolesti imaš koristi od ovih majstora i njihovih pomoćnika, a naročito ono što je potrebno za suzbijanje razmetljivosti, ti im već i pristupi i prodaj se za zlato smirenja, na hartiji poslušnosti i Ako večito moraš prizivati um k sebi: verovatno je smisao ovaj: nemoj se plašiti ni podavati očajanju ako ti misli odlutaju pa se opet vrate; brini se tek ako ti je um stalno odsutan, i to po sopstvenom interesovanju za zemaljske stvari. Neka ti manastir u koji si stupio bude grobnica pre groba: iz groba niko ne izlazi pre sveopšteg vaskrsenja. Ukoliko su neki i izašli - razmisli: oni su pre toga ipak bili umrli. Pomolimo se Gospodu od sveg srca da se i u to zlo ne uvalimo. Kada se nemarnijim monasima učini da su dužnosti poslušanja teške, izgovaraju se da je bolje moliti se. Ako su, pak, te dužnosti lakše, beže od molitve kao od vatre. Događa se da neko prepusti posao kojim je zadužen drugome, koji ga moli, da bi ga umirio. Događa se, pak, da neko ustupi svoju dužnost drugome i iz lenosti, ili, pak, iz slavoljublja, ili iz revnosti. Ako si obećao da ćeš živeti u izvesnoj obitelji, pa vidiš da nemaš baš nikakva napretka, ne ustručavaj se da je napustiš. Uostalom, iskusni je monah svuda iskusan, i obratno. Pogrde su u svetu prouzrokovale mnoga razdvajanja i nesuglasice, a ugađanje stomaku je u manastirima uzrok svakog pada i gaženja monaških zaveta. Ako ovu gospodaricu savladaš, svako će ti mesto biti pogodno da postigneš bestrašće. A kada ona vlada, na svakom mestu, osim u grobu, bićeš izložen svakovrsnim opasnostima. Gospod otvara oči poslušnicima da vide vrline učitelja, a zatvara ih za njihove mane. Obrazac savršene poslušnosti, dragi prijatelju, neka nam bude živa: ako je i mešamo sa drugim tvarima, ona 717 ostaje uvek čista od bilo kakve nečistote. Revnosni najviše treba da paze na sebe, da ne bi zbog toga što osuđuju površne bili više od njih osuđeni. Smatram da se Lot upravo time i opravdao, što, živeći među onakvim ljudima, nikoga nikada nije osuđivao. Uvek, a najviše za vreme pojanja na bogosluženju, treba sačuvati mir i tišinu. Cilj je demona da izazivanjem nereda upropaste molitvu. Onima koji služe priliči da u molitvi umom svojim dosežu nebesa dok telom stoje pred ljudima. Uvrede, potcenjivanja i slične stvari u duši podvižnika mogu da se uporede sa gorčinom pelena. Pohvale, počasti i razne druge ljubaznosti, poput meda, kod sladostrasnih rađaju svaku slast. Razmotrimo, stoga, prirodu i jednog i drugog: pelen čisti u nama svaku nečistoću, a med obično izaziva poremećaj žuči. Treba imati puno poverenje u one koji su u Gospodu na sebe preuzeli staranje o nama, makar i zapovedali ponešto što je suprotno našem mišljenju i što se naizgled protivi našem spasenju. Tada se, kao u vatri smirenja, kuša naše povernje u njih. Znak potpunog i pravog poverenja sastoji se u tome da se bez dvoumljenja pokoravamo svojim pretpostavljenim i onda kada vidimo da su njihove naredbe suprotne našim očekivanjima. Ko, dakle, neće hteti da krene divnim putem poslušnosti, kad vidi kakvim sve dobrima vodi! O toj velikoj vrlini reče onaj divni psalmopevac: Po svojoj dobroti si pripremio svoje prisustvo u srcu sirotog poslušnika, Bože Ps. Veliki Kasijan: to je sveti Jovan Kasijan + oko 435 , znameniti podvižnik i hrišćanski pisac. Ne zna se odakle je ni kada se rodio, ali je poznato da je živeo asketski u jednom manastiru kraj Vitlejema Palestina. Obilazio je egipatske manastire, a u Carigradu ga sveti Jovan Zlatousti rukopolaže za đakona. Pisao je dogmatska i asketska dela, među kojima i Collationes Patrum in Scythica eremo. U tome spisu on veli da se istinsko rasuđivanje stiče samo istinskim smirenjem, a prvi njegov znak jeste potpuno ispovedanje duhovniku, dakle i ispovedanje pomisli up. II, 12, Migne, R. Nisu svesni poslušnici koji, primetivši popustljivost i snishodljivost duhovnika, traže da im odredi dužnosti po njihovim sopstvenim željama. Kada ih dobiju, neka znaju da su se potpuno lišili ispovedničkog venca. Jer, poslušnost je tuđa svakom licemerstvu i ličnim željama. Ima i takvih koji odbiju da izvrše naredbu koju su primili jer shvataju da njeno izvršenje naredbodavcu u stvari ne bi bilo prijatno. A ima i takvih koji to osete, pa ipak poslušaju bez dvoumljenja. Treba ispitati ko je od njih postupio blagočastivije. Nemoguća je stvar da se đavo suprotstavlja svojoj sopstvenoj volji. Neka ti kao dokaz posluže oni koji žive 720 nemarno, bez obzira na to što su stalno u jednoj te istoj isposnici ili u jednom te istom opštežiću. Neka ti borba pri prelasku s jednog mesta na drugo bude znak da smo na prvobitnom mestu mogli najbolje ugađati Bogu. Jer, takva je borba znak da smo je sami izazvali. Ne bih želeo da budem nepravedni skrivač i nečovečni lihvar, ćuteći o onome što nije pravo zadržati za sebe. Slavni Jovan Savait 20 mi je ispričao zanimljive stvari. A da je to bestrasan čovek, čist od svake laži i zlog dela i reči, znaš iz sopstvenog iskustva, prepodobni oče. Govorim to ne da bih ga osudio, već za ljubav istine. Kako - ne znam, tek on dobi jednoga mlađeg učenika, po imenu Akakija, mladića prostodušne naravi ali obdarena prirodnom pameću. On toliko podnese od ovog starca, da će se to možda mnogima učiniti neverovatno. Starac ga je svakog dana kinjio ne samo vređanjem i pogrdama nego i batinama. Ali, njegovo trpljenje ne beše nerazumno. Trpi, i to će ti koristiti! Jer, njegova blažena duša mi je još nešto ispričala kao o nekome drugom licu - premda je to bio on sam, kako sam posle mogao tačno doznati. Slavni Jovan Savait: Poznati svetitelj, rođen 454. U osamnaestoj godini postaje monah, ubrzo zatim i iguman jednoga malog bratstva, a u dvadeset osmoj godini života hirotonisan je za episkopa Kolonije, maloga grada u vizantijskoj Jermeniji. Na katedri ostaje punih deset godina, ali ga teško stanje u Crkvi pobudi da napusti Koloniju i ode u Jerusalim, inkognito, kao prosjak. Konačno se smesti u lavru prepodobnog Save Osvećenog, koji je tada još bio živ. Vršio je poslušno sve manastirske poslove, a kada otkriju ko je, povuče se u keliju, te ostatak života provede u potpunom bezmolviju, zbog čega se još zove i sveti Jovan Ćutljivi. Videći da ga starac poštuje i ne dira, pravilno zaključi da može pretrpeti štetu, kao i mnogi drugi, te ga zamoli da ga otpusti. Starac imađaše i drugog učenika pa mu to ne pade odveć teško. Otišavši od njega, uz pomoć njegove preporuke, smesti se u jednom od opštežića što se nalaze u Pontu. Prve noći po stupanju u opštežiće, on vide u snu kako neki traže od njega da položi račun, te kao da, posle tog užasnog mučenja, ostade dužan sto funti zlata. Jer, tamo nisu ni imali nekoga drugog monaha stranca. I vidim opet u snu jednoga kako mi daje priznanicu o isplati deset funti moga duga. Pa, koliko će mi biti potrebno da isplatim sve?! Od tada započeh da se pravim sulud, premda nisam sasvim zanemario svoje dužnosti. Kada me nemilostivi oci videše u takvom stanju, ali ipak usrdna na poslu, nalagahu na mene sve teške manastirske poslove. Pošto sam u takvom podvigu proveo trinaest godina, videh kako mi opet dođoše oni što su mi se ranije javljali, te mi pismeno potvrdiše da sam u potpunosti isplatio svoj dug. To mi je svemudri Jovan, oče Jovane, ispričao u trećem licu. Zato i sebe nazva Antiohom. A u stvari, on beše taj podvižnik koji trpljenjem iscepa spisak svojih dugova. Dok se nalazio u manastiru Svetog Save, dođoše tri mlada monaha sa željom da mu budu učenici. Primivši ih, on 724 ih odmah ugosti, starajući se iz sveg srca da se odmore od naporna puta. A oni se ne sablazniše, jer im je bilo poznato starčevo podvižništvo. Kada ga, pak, nikakvim, molbama ne mogadoše ubediti, baciše mu se pred noge i zamoliše da im bar da pravilo kako i gde treba da žive. Idi, i ako je moguće pronađi za sebe po prirodi što surovijeg i strožeg čoveka. Svi mi koji želimo da steknemo strah Božiji, treba da se svim silama borimo kako ne bismo u ovoj školi vrline postali rđavi i zli ljudi, puni lukavstva i zlobe, prepredenosti i gneva. To se dešava, a nije ni čudo: sve dok je čovek prost, na primer lađar ili zemljoradnik, neprijatelji cara se toliko i ne spremaju za borbu protiv njega; a kada ga vide da je uzeo carski steg i štit, bodež, i mač, i luk, i da je navukao vojničku uniformu, 21 i oni zaškrguću na njega zubima, i svim sredstvima pokušavaju da ga unište. Video sam Ilija Kritski daje alegorijsko tumačenje ovih predmeta. Carski steg je simvol krštenja ili pokajanja, koje isprljanoga čoveka čini ponovo čistim; štit - bekstvo od sveta praćeno bespristrašćem; bodež - poverenje u pastira; mač - odricanje od želja; luk - molitva, kojom se demoni obaraju; vojnička uniforma - ogrtač vrlina Shol. I ničemu se tamo nisu naučili osim lukavstvu i zlu, zahvaljujući druženju sa ostalima. Ko ima pameti, razumeće! Međutim, jedni prepoznaju napredovanje, a drugi ga, po promislu Božijem, nisu svesni. Dobar bankar svake večeri neizostavno pravi obračun dnevne zarade ili gubitka. Ipak, on ne može imati jasnu sliku o kretanju svog novca ako na naročitu pločicu svakog časa ne ubeležava određene podatke. Svakočasovno polaganje računa omogućava da se sastavi svakodnevni obračun. Nerazborit monah se, kad ga grde i osuđuju, oseća uvređen i pokušava da odgovara, ili, pak, odmah metaniše 725 pred onim što ga grdi, i to ne iz smirenja, nego u želji da prekrati grdnju. A ti, pak, ćuti kada te tuku, i primaj bol kao najbolje sredstvo da ti duša postane svetla i čista. Tak kada lekar prestane da te grdi ti zatraži oproštaj. Jer, on, možda, u ljutini ne bi ni primio tvoje kajanje. Mi koji živimo u manastirima, treba da se u svakom trenutku borimo protiv svih strasti, ali naročito protiv dve: protiv oblapornosti i protiv gnevljivosti. Jer, gde je veliki broj braće, uvek ima dosta povoda za izbijanje tih strasti. Kod poslušnika đavo izaziva želju da steknu vrline koje ne mogu dostići, kao što i onima koji žive u bezmolviju savetuju da teže za onim što nije za njih. Zaviri u dušu neiskusnih poslušnika, pa ćeš naći pogrešnu misao: čežnju za bezmolvijem, za krajnjim postom i sabranom molitvom, za potpunim odsustvom taštine, za nezaboravljivim sećanjem na smrt i neprestanim umilenjem, za savršenom bezgnevljivošću, za dubokim ćutanjem, za natprirodnom čistotom. Pošto im te vrline po promislu Božijem nisu date u početku njihova podviga, oni nepromišljeno preskaču neophodne stupnjeve podviga, prevareni od strane đavola, koji ih podstrekava da ih traže pre vremena, te da ne izdrže i ne dobiju ih ni onda kada bi inače bio pogodan trenutak. Pred bezmolvnicima, međutim, taj obmanjivač hvali gostoljublje poslušnika, njihovo služenje, bratoljublje, zajednički život, negovanje bolesnika. I njih, kao i prve, ta varalica hoće da načini nepostojanima. Retki su oni koji žive istinsko bezmolvije. To mogu samo oni kojima Bog pomaže u borbi i koji su primili božansku utehu. Jer, samo ta uteha može da im olakša muke. Prema svojstvima naših strasti treba da procenimo kome bi obliku poslušnosti trebalo da se posvetimo, te da izaberemo odgovarajući način. Ako vidiš da si neuzdržljiv i veoma sklon pohoti, neka ti učitelj bude podvižnik, neumoljiv po pitanju hrane, a ne čudotvorac, niti neko ko je spreman da svakog primi i ugosti. Ako si ohol, neka ti duhovni otac bude surov i nepopustljiv podvižnik, a ne krotak i čovekoljubiv. Ne treba da tražimo proroke niti prozorljivce, već pre svega sasvim smirenoumne podvižnike, čiji bi način i mesto podviga odgovarali našoj bolesti. Neka ti za poslušnost, po ugledu na gore spomenutog pravednika Avakira, posluži i ovaj dobri običaj: večito misli da te duhovnik kuša. U tom slučaju, nikada nećeš pogrešiti. Kada i pored neprestanog zlostavljanja od strane svog duhovnog oca osetiš da su tvoje poverenje i ljubav prema njemu sve veći, znaj da se Duh Sveti nevidljivo uselio u tvoju dušu, i sila Višnjega te osenila! Ipak, ne hvali se niti se raduj kad hrabro podnosiš grdnju i poniženje. Naprotiv, plači zbog toga što si uopšte uradio nešto što zaslužuje prekor, i što si dušu svog oca uzrujao protiv sebe. Nemoj se 728 čuditi kada ti kažem jer se Mojsije slaže sa mnom 22 : bolje je ogrešiti se o Boga, nego o svog duhovnog oca! Jer, kada Boga naljutimo, naš vođa ga može pomiriti s nama. No, kada svog duhovnog oca ogorčimo protiv nas, nemamo više nikoga ko bi se za nas pred Bogom zauzeo. Mislim, uostalom, da oba greha u krajnjoj liniji imaju istu težinu. Svakako misli na bunu Korejevu protiv Mojsija up. Bog kažnjava u stvari strože za greh prema Mojsiju, nego za greh prema sebi up. Meni se čini da treba ćutati u svim onim slučajevima kada se grdnja odnosi na nas, budući da se radi o trenutku za nagradu. A kada se ona odnosi na drugo lice, mi treba da se branimo, radi sveze ljubavi i nepomućenog mira. Oni koji su otpali od poslušnosti mogu da te obaveste o tome kakva je korist od nje: tek tada su upravo i saznali na kakvom su nebu stajali. Onaj koji stremi bestrašću i Bogu, smatra potpuno izgubljenim svaki onaj dan u koji ga niko ne bi grdio. Kao što drveće koje trese vetar pušta svoj koren duboko u zemlju, tako i oni koji se nalaze u poslušnosti stiču jaku i nepokolebljivu dušu. Ko god je, živeći u bezmolviju, osetio svoju nemoć, pa, došavši u manastir, prodao sebe na poslušnost, progledao je za Hrista bez muke, mada je bio slep. Drž'te se, drž'te se, i opet kažem: drž'te se, trkači, braćo podvižnici, slušajući onoga premudrog čoveka koji o vama govori: Kao zlato u topionici - ili bolje, u opštežiću - isprobao ih je Gospod, i kao žrtvu paljenicu ih je primio u nedra svoja Prem. Drži se, podvižniče i trči bez straha! Jednom je Jovan stigao pre Petra up. Apostol koji prvi stiže do groba Hristova predstavlja poslušnost, a drugi — pokajanje Pouka V. O BRIŽLJIVOM I ISTINSKOM POKAJANJU, O ŽIVOTU SVETIH OSUĐENIKA I O TAMNICI23 764 Pokajanje je obnova krštenja. Pokajanje je zavet s Bogom da će se voditi jedan novi život. Pokajanje je izvor smirenosti. Pokajanje je neopozivo odricanje od svake želje za telesnim dobrima. Pokajanje je samosudna misao i briga o sebi bez brige o spoljnim stvarima. Pokajanje je kćer nade, i poricanje beznadežnosti. Pokajnik je osuđenik koji nije lišen časti. Pokajanje je pomirenje s Gospodom putem vršenja dobrih dela, suprotnih pređašnjim gresima. Pokajanje je očišćenje savesti. Pokajanje je dobrovoljno trpljenje svih muka. Pokajnik je čovek koji samome sebi izriče kaznu. Pokajanje je jako iznuravanje stomaka i šibanje duše silnim osećanjem. Skupite se i priđite, dođite i čujte, i reći ću vam nešto! Svi vi koji ste Boga naljutili, skupite se i vidite šta mi je Bog pokazao radi nazidanja duše moje! Na prvo mesto stavićemo izlaganje o prezrenim podvižnicima, dostojnim svakog poštovanja. Čujmo, zapamtimo i učinimo ono što ti ljudi čine, svi mi koji smo god pali u kakav neprikladan greh. Ustanite i Tamnica: o identitetu toga manastira up. Pouku IV, primedbu 2. Sa svojim površnim i bledim osećanjem greha, savremeni čovek nije u stanju da shvati natčovečanske podvige čudnih pokajnika Tamnice. Međutim, objašnjenje leži upravo u tome: u potpuno bogočežnjivoj savesti, svaki greh postaje užasna stvarnost bogoostavljenosti. I nikakav podvig više nije težak ako se njime vaspostavlja jedinstvo sa Bogom, narušeno grehom. U tome svom beskrajno snažnom osećanju grešnosti, u toj svojoj neutoljivoj žudnji za svetim, božanski lepim životom duha, tivaidski pokajnik je velika opomena laodikijski mlakome Hrišćaninu, a posebno monahu XX veka. Treba se ozbiljno zamisliti nad tim. Obratite pažnju, braćo moja, na ovu moju pouku. Nagnite uho svoje, vi koji hoćete da se ponovo pomirite s Bogom istinskim obraćanjem. Mnogo sam slušao o jednom uzvišenom i neobičnom podvigu i smirenju onih što žive u posebnom manastiru, zvanom Tamnica, koji se nalazio pod upravom pomenutog onog svetilnika nad svim svetilima. I dok sam se još nalazio u njegovom manastiru, zamolih pravednika za odobrenje da posetim tu izdvojenu obitelj. Ne želeći ničim da rastuži moju nemoćnu dušu, veliki mi dade dozvolu. Kada sam prispeo u manastir pokajnika, tj. Među tim krivcima bez krivice, video sam neke kako po svu noć, do ranog jutra, stoje pod vedrim nebom, ne pomerajući noge. San ih snagom prirode žalosno obara, ali oni i pored toga ne daju sebi ni najmanjeg odmora, nego prekorevaju sami sebe i rasanjuju se uvredama i grdnjom. Drugi su ukočeno gledali u nebo, i uz ridanje i vapaje odande dozivali pomoć. Neki su stajali na molitvi, vezavši sebi ruke na leđima kao da su osuđenici, smračena pogleda uprtog u zemlju, smatrajući se nedostojnima da gledaju u nebo, niti da kažu štogod, niti da puste glasa od sebe, niti da se mole Bogu. Veoma mučeni svojim tužnim mislima i grižom savesti, ne nalazeći ni kako ili odakle da počnu molitvu, oni su, ispunjeni mrakom i tananim očajanjem, samo zbunjenu dušu i zanemeli um predstavljali Bogu. Neki su sedeli na zemlji, na vreći i pepelu, sakrivajući lice među kolena, i udarajući čelom o tle. Drugi su se stalno tukli u prsa, pozivajući svoju dušu i svoj raniji život da se vrate. Jedni su među njima natapali zemlju suzama. A drugi su, ne mogavši ni da plaču, sami sebe tukli. Jedni su naricali nad svojom dušom kao da je mrtva, ne mogući da podnesu patnju u svome srcu. Drugi bi u sebi zaurlali, ali im se glas zamrzavao na usnama. Ponekad bi, kada se već ne bi mogli savaladati, iznenada kriknuli. Video sam tamo neke koji su od silne tuge bili kao van sebe, neke koji su postali gluhi i nemi od svoje nesreće, potpuno smračeni i kao neosetljivi za sve što se odnosi na ovaj život. Oni su umom sišli u bezdan smirenja i ognjem svoga bola isušili suze u svojim očima. Drugi su sedeli zamišljeni, saginjući se k zemlji i klimajući stalno glavom, te kao lavovi rikali iz dubine srca i noktima grebli tle pod sobom. Neki su među njima, puni nade, tražili i molili za potpuni oproštaj; a drugi su se u svome beskrajnom smirenju smatrali nedostojnima oproštaja, i govorili s tugom da se ne mogu opravdati pred Bogom. No, samo jedno tražimo, samo jedno molimo i preklinjemo: Da nas u jarosti svojoj ne okriviš, niti da nas u gnevu svom kazniš Ps. Za nas je dovoljno da se oslobodimo od velike Tvoje pretnje i tajnih muka koje se ne mogu imenovati. Tražiti potpuni oproštaj - ne usuđujemo se. Kako bismo i mogli da ga tražimo, kad ne održasmo svoje obećanje, već ga narušismo i pored toga što smo već osetili Tvoje čovekoljublje i dobili oproštaj za svoje grehe?! Jedni su kažnjavali sebe vrućinom, a drugi hladnoćom. Neki bi okusili malo vode pa odmah prestajali da piju, tek da ne umru od žeđi; drugi bi okusili malo hleba, pa bi ga rukom bacali daleko od sebe, govoreći da su nedostojni ljudske hrane, pošto su činili stvari koje čine životinje. Gde bi se kod njih mogao primetiti smeh, gde praznoslovlje, gde ljutina, gde gnev? Oni nisu znali da gnev uopšte i postoji u ljudima, budući da je plač u njima potpuno uništio svako osećanje ljutnje. Gde se kod njih moglo primetiti odgovaranje, gde praznik, gde bestidan jezik, gde negovanje tela, gde makar trag slavoljublja, gde računanje na raskoš, gde pomisao na vino, gde kušanje voća, gde spremanje hrane, gde naslađivanje grla? Briga o svemu tome u sadašnjem životu iz njih je potpuno iščezla. Gde bi se među njima moglo sresti staranje o bilo čemu zemaljskom, gde osuđivanje bilo kog čoveka? Takve stalno bejahu njihove reči i vapaji Gospodu. Drugi, opet: Pokaži se nesrećnima što sede u tami i senci smrti Lk. Neki, pak: Neka nas što pre sustignu milosti Tvoje, Gospode, jer smo izgubljeni i očajni, i osirotesmo veoma Ps. Kakva će biti presuda? Kakav će nam kraj biti? Hoće li nas pozvati natrag? Ima li oproštaja za mračne, jadne, osuđene? Da li je moljenje naše stiglo pred Gospoda, ili je, po pravdi, odbijeno, na naše poniženje i sramotu? Ako li je stiglo, koliko ga je blagonaklonim učinilo, s kakvim uspehom, s kolikom korišću, s kakvim dejstvom? Jer, ono od nečistih usta i telesa bi upućeno, i nema veliku vrednost. Jer, zaista su velike te rane, i njihovo lečenje iziskuje mnogo znoja i truda. Jer, dok nam se oni ne približe svaki je naš trud beskoristan i uzaludan. Mi ćemo, u svakom slučaju, učiniti što je do nas. I ako otvori - dobro je i lepo! Ako ne - neka je i tada blagosloven Gospod Bog, koji ih je pred nama pravedno zatvorio! Ipak, nastavićemo da kucamo i dalje, do kraja života svog. Potrebno je da trčimo, jer zaostadosmo za lepim našim društvom. Gde tamo beše spremanje postelje, gde čišćenje ili krpljenje odeće? U svih je odeća bila pocepana i prljava, pokrivena vašima. Šta je prema tome stradanje besomučenih, šta patnja onih koji nad mrtvima plaču, šta muke onih koji se nalaze u progonstvu, ili onih što su osuđeni zbog ubistva? Zaista, prinudno mučenje i kazna svih tih ljudi nije ništa prema dobrovoljnom stradanju ovih svetih pokajnika. I nemojte pomisliti da pričamo bajke, molim vas, braćo! Često su molili onog velikog sudiju mislim pastira, tog anđela među ljudima i ubeđivali ga da im stavi gvožđe i okove na ruke i na vrat, a noge da im sapne u klade kao kažnjenim robovima, i da ih ne oslobodi sve dok ih grob ne primi. Uostalom, neki ni grob nisu hteli. Ne, ne mogu da zatajim ni ovo zaista dostojno smilovanja smirenje tih blaženih ljudi, i njihovu skrušenu ljubav i pokajanje: kada je neko od tih divnih građana zemlje pokajanja imao da ide Gospodu, kako bi se pojavio na Njegovom nepodmitljivom Sudu, i kada bi osetio da mu se bliži kraj, preko nastojatelja bi molio i zaklinjao velikog avu tj. Svetilnik rasuđivanja bi to često i uslišio, zapovedivši da ih iznesu bez ikakvog opela ili počasti. No, kakav se strašan i žalostan prizor ukazivao pri njihovom poslednjem času! Jer, kada bi osuđenici osetili da se neko od njih pre ostalih sprema da umre, okruživali bi ga dok je još pri svesti, pa bi gorko plačući na najžalosniji način i tužnim glasom, klimajući glavom, zapitkivali umirućeg. Jesi li postigao ono što si sa mukom tražio, ili ne? Jesi li otvorio vrata milosrđa, ili si još kriv? Jesi li postigao cilj, ili ne? Da li si primio neku potvrdu o svome spasenju, ili ti je nada još nesigurna? Jesi li dobio slobodu, ili se tvoja misao još koleba i dvoumi? Da li si u srcu osetio neko prosvećenje, ili ti je srce još pokriveno mrakom i sramotom? Da li ti se javio neki glas, koji bi u tebi govorio: Eto, postao si zdrav Jn. Šta kažeš, prosto, brate? Reci nam, preklinjemo te, da i mi znamo šta nas čeka! Na to su neki od samrtnika odgovarali: Blagosloven Gospod koji ne odbi molitvu moju i milost svoju od mene. A drugi, opet: Blagosloven Gospod koji nas ne dade kao plen zubima njihovim Ps. A ja, gledajući i slušajući sve to među njima, umalo da ne padoh u očajanje, poznajući svoju ravnodušnost i poredeći je sa njihovim stradanjem. Pa, kakvo je još bilo uređenje samoga tog mesta, kakvi uslovi za stanovanje! Sve mračno, sve smradno, sve prljavo i zapušteno! To mesto je s pravom i nazvano Tamnicom i zatvorom za izdržavanje osude. Samim svojim izgledom, ono je najbolji učitelj pokajanja i plača. Ipak, ono što je za druge nezgodno i neprijatno, jeste zgodno i sasvim prihvatljivo za one koji su pali sa visina vrline i duhovnog bogatstva. Jer, kada se liši pređašnje smelosti pred Bogom, kad izgubi nadu da će postići bestrašće i slomije pečat nevinosti, kada dopusti da njena riznica blagodati bude opljačkana i kada se otuđi od božanske utehe, kad zakon Božiji 42 naruši i ugasi lepi plamen duševnih suza - uznemiravana i bolno probadana sećanjem na sve, duša ne samo što se svim srcem predaje spomenutim mukama, nego se trudi da i samu sebe pobožno uništi podvigom, ukoliko se samo u njoj zadržao makar i trag od iskre ljubavi ili straha Gospodnjeg. Zaista, takvi su bili ovi blaženi. Jer, razmišljajući o tome i sećajući se visine sa koje su pali, oni govorahu: Setimo se starih dana Ps. Drugi su dozivali Boga: Gde su milosti Tvoje negdašnje, Gospode, koje si pokazao duši našoj u istini Tvojoj? Obrati pažnju na poniženje i muku slugu Tvojih Ps. Sve to propade, i kao da nikad nije postojalo - iščeze; kao da ga nikad nije ni bilo - prođe i nestade!... A ja, o prijatelji moji, zaboravih na sebe gledajući njihov plač. Bio sam sav van sebe, ne mogući da se uzdržim. No, da se vratimo na stvar! Pošto sam, dakle, proveo u Tamnici oko trideset dana, i ne mogavši više da izdržim, vratih se u veliko opštežiće, velikome ocu. Jesi li video podvige tih jadnika? Tako se i dogodilo. Kasno uveče, dolazi on k meni i pokazuje obnaženu ranu. Veoma uznemiren, tražeći lek, moli da mu se rana spali. On odmah hita ka tim pokajnicima i postaje njihov drug i sapatnik. Ranjen u srce tugom ljubavi Božije, kao mačem, osmog dana ode ka Gospodu, tražeći da ga ne sahranjuju. No, ja ga prenesoh ovamo i sahranih ga sa ocima kao dostojnog takve počasti. Jer, pošto je izdržao nedelju dana kao rob, on je osmog dana bio razrešen kao slobodan. A neko je tačno doznao da se on od prljavih i bednih mojih nogu nije podigao pre no što je Boga umilostivio. Nije ni čudo: primivši u srce veru one bludnice up. Sve je moguće onome koji veruje, rekao je Gospod Mk. Ja sam video nečiste duše koje su prosto pomahnitale od telesnih požuda; pokajavši se, one su svoju nečistu ljubav pretvorile u strasnu ljubav prema Gospodu, i ne mareći više ni za kakav strah, nenasito se predale ljubavi Božijoj. Zbog toga i Gospod ne kaže da se celomudrena bludnica plašila, već da je volela mnogo Lk. Znam, braćo moja divna, da će podvizi o kojima sam pripovedao jednima izgledati neverovatni, drugima takvi da prevazilaze nadu, trećima, opet, da bacaju u očajanje. No, 43 hrabar čovek, kada čuje za takve podvige, dirnut u srce, ustaje i odlazi sa strelom plamene revnosti u duši. Onaj koji je slabiji od njega, upoznaje svoju nemoć, i prekorevajući samoga sebe odmah stiče smirenoumlje, te polazi za prvim, samo ne znam da li ga može i stići. A čovek len neka se i ne dotiče toga što je ovde izneto, da ne bi pao u očajanje i upropastio i ono što čini. Jer, tada bi se na njemu ispunila jevanđelska izreka: Od onoga koji nema revnosti, i što ima uzeće se od njega Mt. Kada padnemo u jamu bezakonja, mi se ne možemo izvući na drugi način do da se spustimo u dubinu pokajničke smirenosti. Jedna je stvar setno smirenje pokajnika; drugo je griža savesti onih koji još greše; a drugo je, opet, blažena i bogata smirenost koja po dejstvu Božijem ulazi u savršene. Mi nećemo ni pokušavati da rečima objasnimo u čemu je suština ove treće vrste smirenja, jer bismo se samo uzalud trudili. Znak druge vrste smirenja jeste svecelo trpljenje sramote. Navika često tiranski muči i one koji plaču zbog svojih grehova. Nije ni čudo: nauka o Sudu i padu je veoma tajanstvena. Nijedna duša nije u stanju da shvati kakvi se gresi događaju s nama zbog našeg nehata, kakvi po promisliteljskom božanskom napuštanju, a kakvi zbog toga što se Bog od nas odvraća. Uostalom, neko mi je i to pričao: kada nam se to desi po promislu Božijem, brzo se spasavamo od nevolje. Onaj, naime, koji je dopustio da padnemo, ne dozvoljava da dugo budemo obuzeti time. Ako smo pali u greh, onda pre svega treba da se borimo protiv demona tuge. Jer, dolazeći pred nas za vreme molitve naše i podsećajući nas na raniju slobodu pred Bogom, on hoće da nas odvrati od moljenja. Nemoj se plašiti ni kada svaki dan padaš, i nemoj prestati da se moliš, već stoj hrabro. Anđeo koji te čuva, bez sumnje, odaće priznanje tvome trpljenju. Dok je još sveža i zapaljenja, rana se lako leči; no zastarele, nelečene i zapuštene rane se teško leče: da bi se iscelile, potrebno je već mnogo rada i svestranog zauzimanja lekara. Mnoge rane s vremenom postaju i neizlečive. Ali, Bogu je sve moguće up. Pre nego što padnemo u greh, demoni nam govore da 780 je Bog čovekoljubiv. A pošto padnemo, oni ga predstavljaju prestrogim. Čovek koji istinski polaže računa svojoj savesti, smatra izgubljenim svaki onaj dan u koji nije plakao, makar učinio tog dana ne znam kakva dobra dela. Neka niko od onih što plaču ne očekuje da će u času svoje smrti dobiti potvrdu o tome da mu je oprošteno: ono što nije jasno, nije ni sigurno. Oslobodi me straha dokazom da mi je oprošteno, da se odmorim pre no što odem odavde bez potvrde da mi je oprošteno Ps. Gde je Duh Gospodnji, tamo se raskidaju okovi. Gde je najdublja smirenost - i tamo se okovi raskidaju. A onaj koji je i bez jednog i bez drugog, neka se ne vara: okovan je! Oni koji žive u svetu, ne dobijaju takve potvrde. Naročito ne onu prvu. Uostalom, oni koji čine milostinju će u času svog odlaska iz ovog sveta saznati kolika im je korist od nje. Onaj koji plače nad sobom, ne vidi plač, i pad, i grižu savesti kod drugog. Pas koga ujede zver, još više se na nju razjari i od bola što ga oseća u rani laje bez prestanka. Pazimo da savest naša nije prestala da nas grize usled toga što se, na izvestan način, umorila, a ne usled čistote naše. Znak razrešenja od greha je u tome što čovek uvek smatra sebe dužnikom. Nema ničeg ravnog Božijoj milosti. Nema ničega većeg od nje.
Last updated
